ГОДИШЊИЦЕ почетка НАТО агресије на СР Југославију 1999. године, прилика су да се изнова подсетимо свих трагичних дешавања које је наша земља проживела. Оно што дугујемо страдалима, али и свом потомству је прича о незабележеној неправди, али и херојству које се не заборавља. Један од тих хероја је и пилот Зоран Радосављевић, који је настрадао на данашњи дан пре 24 године.
Први сукоби са НАТО показали су оно чега су се многи у РВ и ПВО плашили и на шта су упозоравали. Суочени са тактички, техннолошки и бројчано надмоћним непријатељем, са лошим системом навођења и отказима најважнијих система у критичним тренуцима, пилоти су могли да се уздају само у своју храброст и срећу.
Као да то све није било довољно, сопствене противавионске јединице су се показале подједнако опасним као и непријатељски ловци.
Ујутро 26. марта, мајор Слободан Перић и капетан I класе Зоран Радосављевић заједно су се упутили са Новог Београда на командно место између Старе и Нове Пазове. Када је требало одменити дежурни пар, добровољно су се јавили да заузму места у кабинама. Перић као вођа, а Радосављевић у улози пратиоца.
Наређење примили преко мобилног телефона
Било је 16.45 када су добили наређење за полетање, а чињеница да су га примили преко Радосављевићевог мобилног телефона најбоље описује са чиме су се суочавали пилоти 1999. године.
Два „витеза“ су узлетела осам минута касније и вођа је брзо установио да му радар не ради. По доласку над Зрењанин у бришућем лету, јављено им је да је непријатељ над Ваљевом. Држећи се задатог курса, по прелету Саве код Шапца, пар се попео кроз облаке и убрзо се нашао на висини од 7.000 метара.
Официр за навођење их је обавестио да су непријатељски авиони на један сат, на даљини од 60 км и да се удаљавају. Вођа га је упозорио да ће постојећим курсом прећи границу, али није добио одговор. Ускоро је Радосављевић упозорио Перића да на свом СПО-15 има индикацију да су у радарском захвату са десне стране, па је вођа наредио маневар „маказе“ и након 30 до 40 секунди пар се вратио на пређашњи курс.
Одмах потом официр за навођење их је упозорио да изгледа да се непријатељ враћа право ка њима. Док су покушавали да на небу уоче противника, вођа је видео четири трага на паралелном курсу, на 10 до 15 км удесно, и кад су трагови нестали схватио је да су то ракете ваздух-ваздух.
Викнуо је пратиоцу да бежи и пошао у спуштајући заокрет, док је Радосављевић одговорио да бежи у облаке. Након што је избегао прву ракету АИМ-120, друга је Перићев Л-18 погодила у десну страну трупа. Катапултирао се и приземљио у атару села Доња Трнова у Републици Српској. Прихватили су га локални Срби и вратили кући у року од неколико сати.
Његов пратилац, међутим, није био те среће: ракета АИМ-120 је погодила његов авион у близини кабине на висини од 7.800 метара и усмртила га на месту. Авион се распао и Зоран Радосављевић је пао у засеок Жуге, са делимично отвореним падобраном. Мештани су нашли његово тело и пребацили га у Србију.
Остале су забележене његове речи које се на једином доступном аудио-визуелном садржају могу чути на 2:38.
На месту пада његовог авиона, подигута је спомен плоча страдалом пилоту. Она је истовремено подсетник на вечну тугу, али и понос на неизмерно херојство једног човека, чије се име не сме заборавити.
Посмртно је одликован Медаљом за храброст и унапређен у виши чин.
Данас једна улица у Земуну носи његово име, и годинама се организује меморијална једриличарска регата у његову част.
Данас породица, пријатељи и колеге не одустају од чувања живе успомене на храброг пилота и једриличара. Главна улица у Батајници названа је по њему. Сваког 2. децембра, међу припадницима 204. ваздухопловне бригаде, коју чине све јединице на аеродрому Батајница, бирају се најбољи за одељење које носи његово име.
Саобраћајни факултет увео је њему у част награду за најбољег дипломца на Одсеку за ваздушни саобраћај и транспорт. Коначно, сваке године одржава се меморијална, „Зокијева регата“, окупљајући како искусне скипере у класама Крузер и Микро, тако и најмлађе такмичаре у категорији Оптимист.
Ко је био мајор Зоран Радосављевић?
Зоран Радосављевић је рођен 26. фебруара 1965. у Приштини. Његов отац је био пешадијски подофицир ЈНА и фамилија се често селила и пре доласка у Београд 1977. живела је у Скопљу и Крушевцу. По завршетку основне школе, 1979. уписао је ваздухопловну гимназију „Маршал Тито“ у Мостару. У 36. класу ВВА ступио је 1983. По селекцији за ловце, дипломирао је 1987. као пети у рангу. Те године, по први пут у историји РВ и ПВО, свих 11 дипломираних пилота суперсоничних ловаца распоређени су на задатке.
Био је најмлађи пилот ловац 204. Авијацијског пука РВ Војске Југославије.
По избијању грађанског рата у лето 1991, активно је учествовао у борбеним операцијама над Хрватском и касније над Босном и Херцеговином. Као један од најперспективнијих пилота ескадриле, 1992. је завршио и додатне обуке.
Енергичан млади човек, са широким видицима и интересовањима, Зоран Радосављевић је излазио из строгих војних оквира. Убрзо по окончању ВВА, почео је да се бави својом другом животном страшћу – једрењем – и као квалификовани скипер 1992. основао је једриличарски клуб „Поларис“.
Током 1996. уписао је магистарске студије на Саобраћајном факултету у Београду и јуна 1998. магистрирао на тему сателитске навигације. Четири месеца касније отпочео је са студијама енглеског језика на Вишој војној школи у Београду, истовремено припремајући докторат. Због тога скоро да није летео током 1998. На дужност на аеродрому Батајница јавио се 23. марта 1999, иако пре тога дуже од шест месеци није сео у авион.
(Танго6)