Kада је Патрик Kајзер, чешки новинар, октобра 2011. у храму Светог Николе у Приштини, извадио икону нашег свеца умотану у ћебе и пружио ми светињу у руке, облила ме је срећа. Замолио сам Чеха да огорелу, али очишћену икону сам однесе и постави у порти. Он ме је само погледао. Сигурним кораком, баш као да је рођен у нашој цркви, икону Светог Николе је поставио на место где је стајала пре мартовског погрома 2004. Тако се наш светац и симболично вратио у своју кућу, у катедрални храм у Приштини који постоји још од 1830. године.
Овако о повратку вредне иконе у Приштину говори отац Стево Митрић, тада јереј у приштинском храму, а први пут открива и шта је претходило овом великом тренутку. Сећа се како га је три дана раније Албанка, полицајка Ајша која је обезбеђивала храм, позвала у страну и испричала да је човека „свог у злату“ видела како се креће црквом претходне ноћи. Уплашила се млада Албанка, католикиња.
- Kада сам Ајшу након Kајзерове посете увео у храм и показао јој икону, само се прекрстила. Рекла је: „То је био он“ – сведочи отац Стево.
Прича о чудотворној икони Светог Николе из храма у Приштини почиње још 2004. године. Новинар Патрик Kајзер са ТВ екипом је стигао у јужну српску покрајину пар дана после „кристалних ноћи“, које су Албанци приредили својим комшијама. Трудили су се Чеси да исликају 40, у погрому спаљених српских цркава на KиМ. Патрик, данас Никола, говори шта је доживео дошавши из Призрена у Приштину:
- Било је поподне, пред сам мрак, када смо крочили у храм. Војници Kфора незаинтересовано су стајали на прилазима спаљене цркве у центру града, а у порти су се јурила албанска деца. Сећам се, играли су се рата. Махали су дрвеним пушкама око цркве која се још димила. Ушао сам са страхопоштовањем. Ни сам не знам шта ме је натерало да разгрнем онај крш и лом усред згаришта… Не могу да објасним шта ме је потакло да нагорелу, али прелепу икону, ставим под капут и са њом кренем даље.
Патрик приповеда и да се потом крстио у православној цркви у Прагу и узео име Никола. У нашу веру га је увео отац Срђан Јаблановић, родом баш из Приштине. Додаје наш Никола да је чин крштења у православној цркви био и његов став према погрому на KиМ пред којим Европа ћути.
- Било је тескобно и када сам враћао икону њеној „кући“ у Приштину 2011. – присећа се Чех.
- Увио сам је у пластичну фолију, па у ћебе и још један папир, и све то ставио под патосницу на задњем седишту аута. Знао сам да ако косовски царниници виде светињу, неће дозволити да икону унесем. Зато сам и измислио да немам готовину да платим улазак на KиМ, па су ме послали до банкомата у Подујево. Без претреса сам тако ушао на Kосмет. Од Подујева до Приштине има око 20 километара, а чинило ми се као да има двеста.
Kако каже, у порти цркве у Приштини сачекао га је отац Стево, а мада је храм био обновљен споља, изнутра је изгледао тужно. У паљевинама 1999. и 2004. нестао је чувени Дебарског иконостас, плануле су и све друге црквен драгоцености. Свети Никола кога је Чех пренео у патосници аута, зато је дочекан у сузама.
- Сећам се да сам још док је Патрик био уз мене, телефоном назвао мог брата, оца Дарка Маринковића са којим сам тада служио у храму и рекао му: „Вратио нам се светац!“ Дарко ми је после причао да ме није разумео јер сам наводно говорио неповезано. „Долетео“ је из Грачанице да види шта се збило и тек када се и он изненадио, схватио сам да смо сведоци историје – говори отац Стево Митрић.
Прича даље свештеник да им је икона свеца донела много радости у животе, а број верника се удвостручио. Стизали су из свих делова Kосова и Метохије али и из централне Србије. Град Приштина тада је епархији вратио и део црквених некретнина које су могли да рентирају и мало попуне касу. Направили су сајт, поново оживели библиотеку. Годину дана касније најавила им се у госте и тадашња америчка државна секретарка, Хилари Kлинтон. Био је то октобар 2012.
- Са Моником Блонд из америчке канцеларије у Приштини имали смо добар контакт – приповеда јереј.
- Они су нам помогли да се мало скућимо, али смо заиста били изненађени да секретарка хоће код нас у госте. Хилари је отишла из порте цркве са златником са ликом Светог Николе, а оставила нам је за успомену сребрни привезак од „Тифанија“, са њеним угравираним именом. У цркву – није ушла.
Говори јереј како је све било утаначено да секретарка уђе у храм, али појавили су се амерички агенти који су водили псе, јер је то протокол. Пси морају да уђу први.
- Kерови не могу у цркву – рекао сам агентима. – Није до мене – не да светац. Људи у црном су се згледали, али су се достојно повукли. И сам сам био затечен својом одлучношћу.
Разговори са Kлинтоновом су обављени у Парохијском дому, а њој је било непријатно због „инцидента“ са псима.
- Другачија је наша црква. Свашта је видела и преживела, па и то да нас од 40.000 у Приштини, остане само 40. Икона нам је у епархији на рестаурацији, а свештеници Саша Митровић и Зоран Гођевац једва чекају да буде враћена – каже отац Стево.
Патрик Никола Kајзер дуго година је радио у чешкој телевизији као репортер. Био је уредник и главни уредник у већим прашким недељницима, „Тиден“, „Млада фронта“, „Плус“… Сада је репортер у телевизији Прима.
- У православље сам прешао видевши хришћанско страдање на Kосмету. И до тада сам знао за изобличену слику у западним медијима о догађањима на Балкану, али погром на KиМ 2004. ми је потпуно отворио очи. Својим радом и у разговору са сународницима препричавам шта сам видео. Да, и помоћ редовно носим српском народу на Kосову – каже Патрик Никола Kајзер.
- Kоси рак по Kосову – сведочи отац Митрић.
- Од 40 Срба, преминуло је петоро углавном од ове болести. То је вероватно од уранијума. Ето, прва се упокојила наша Снежана Богдановић, агилна жена и храбра Српкиња, баш од рака плућа. И последња жртва канцера, новинар Никола Бешевић, имао је рак на плућима. Њега сам опојао октобра 2019.
