Нама на данашњи дан не остаје ништа друго него да се сећамо, јер нам је још само то остало. Одузели су нам цркве, домове, родну земљу, детињство и животе али нам никада не могу сећање и достојанство, бар не док их сами не предамо.
Сећање није мала ствар, колико год то некима безначајно деловало. Само из сећања се може родити нада, а из наде циљ који ће бити остварен. Није сећање само статус, подељена слика или твит. Није сећање исправна прича, која се прича са обале мора прекривеног костима невиних предака. Сећање је пре свега свесност.
Када си свестан онда се и сећаш, а када се сећаш онда и знаш да у Хрватској никада не можеш бити туриста. Исто као што знаш да на Косово и Метохију не можеш ићи да се туристички проводиш у приштинским кафићима док те пар километара одатле посматрају прађедови из земље оскрнављеног гробља.
За туристички улазак на окупирану земљу ти није довољан пасош, лична карта или ПЦР тест. За туристички улазак на окупирану земљу је потребно да платиш много већу цену, а та цена се плаћа валутом сећања која се огледа твојим достојанством…
