Уочи и након још једног 9. јануара, када се обележавао датум усвајања декларације о проглашењу Српске Републике Босне и Херцеговине, ствари су стајале донекле другачије него прошле године у исто време. Тензије око празника су у односу на не тако давна времена наизглед макар у јавности спласнуле, што је индикатор да Сарајево више не ужива неподељену подршку, и још више тога да се фокус померио на нека нова жаришта која је неопходно ургентније решавати. Ипак, то ни изблиза не значи да су ствари окончане и да је Српска већ прешла из фазе борбе за голи опстанак у фазу офанзиве ка циљевима који су изван оквира који Запад толерише.
Шта је узрок релативног затишја на међународној сцени у погледу непромењене позиције званичне Бањалуке? Чини се да одговор лежи у развоју глобалних тенденција, односа у самој БиХ и будућности Дејтона као оквира који је дугорочно наметнуо правила игре.
САРАЈЕВО БИ У ВИШУ ЛИГУ
1. На Балкану као простору сталних промена геостратешка ситуација никада није зацементирана до последњег тренутка док се врата таласа глобалних промена у потпуности не затворе. САД су свуда у повлачењу, изузев Балкана где раније успостављена архитектура омогућава да се одржи status quo. Због тога постоји опасност од „искакања“ из система на местима којима је Стејт департмент креирао институционални дизајн – БиХ, Косову и БЈР Македонији.
Ипак, Саудијци, забављени сопственим проблемима у непосредном окружењу, Москва као природна брана превеликим искакањима Анкаре западно од Босфора, као и рефлексије све сложенијег турског односа са САД на наш регион, природно умањују употребну вредност деценијама армираних НАТО структура на нашем простору.
Као контратежа тим тенденцијама, Сарајево упорно настоји да свој значај подигне на ниво изнад намењене улоге пуког свођења Срба на атлантистима прихватљиву меру. Поред уобичајених испада којима бошњачки званичници реагују на све што се не уклапа у ту матрицу, нова варијабла је био недавни састанак хрватске председнице и турског председника. Он је, због чињенице да је било речи о унутрашњем уређењу БиХ, подигао прашину међу Бошњацима и још једном пребацио лопту у двориште другог ентитета.
2. Константа америчке политике у БиХ остаје делегитимизација права на постојање РС као ентитета са –Дејтоном дефинисаним – капацитетима државности, а кључна разлика која протоком времена постаје у све већој мери искристалисана је да РС више не држи сва јаја у једној корпи. Прецизније речено, РС сада има макар некакву корпу.
Такође, општи избори у БиХ, који следе ове године, интензивираће идентитетске пукотине, што ће руководству Републике Српске дати повод да настави неопходно јачање идентитетске свести и „цртање“ независности у главама људи, уз витално важну заштиту од унутрашњих покушаја дестабилизације посредством политичких проксија. Историјске истине по правилу опстају до момента до кога опстају структуре које су их креирале. Њихова брижљива, мудра и правовремена ревизија по аршинима суверенизма може бити кључна у борби за међународну наклоност пред тренутак коначне расподеле снага.
На крају, пресуда војном и политичком врху тзв. Херцег Босне уноси потпуно нову динамику у комплексне односе унутар дејтонског протектората. Јасна веза војног и политичког врха у Загребу са спровођењем замисли у западној Херцеговини – коју је хашко тужилаштво посебно апострофирало – само значи да ће се било какав покушај искакања Марковог трга у правцу захтева за институционалним дефинисањем положаја Хрвата у БиХ налазити под посебном лупом.
Због тога је игнорисање Загреба и фокус на што квалитетније односе са Западним Мостаром важно, без обзира на то у којој мери је потоњи слабији играч, без превеликог институционалног маневарског простора. Пливање на таласу супротстављања сарајевском централизму, што Западни Мостар практикује као супститут за непостојање институционалног оквира кроз који би деловао, јесте најбољи начин да се заоштравање хрватско-бошњачких трвења искористи за остварење интереса српског чиниоца.
3. Предуслов за демонтажу Републике Српске и њених капацитета да самостално води политику је демонтажа Дејтонског мировног споразума и Устава БиХ као његовог интегралног дела. Дејтон потврђује да Босна није све оно што сарајевски унитаристи сматрају да јесте – БиХ у рат није ушла као јединствена држава, већ као de facto састављена од више ентитета, који су на крају верификовани парафом у Дејтону.
Поред тога, она никада није била независна држава, и опстајала је само у саставу већих мултинационалних средина, па је сходно томе њен државноправни континуитет непостојећи. На крају, Устав БиХ је настао као део међународног споразума, а није произашао из народне воље, што је предуслов демократског уређења друштва.
ДЕЈТОН КАО CONDITIO SINE QUA NON
У складу са тим премисама, свака од три стране у БиХ тражи спољну подршку за своје амбиције – Бошњаци у правцу унитаризма, Хрвати у правцу новог институционалног оквира Федерације БиХ, а РС у правцу очувања дејтонског поретка, у чему са правног аспекта лежи њена највећа снага.
Многи којима интерес балканских земаља није чинилац у једначини решавања питања „светског трбуха“ олако приступају Дејтонском споразуму и траже да се он у потпуности уклони са стола. Након тога би била изграђена нова, унитарна БиХ, по мери креатора садашње. Међутим, Бања Лука и Београд морају да инсистирају на Дејтону по принципу све или ништа. Ова позиција нема алтернативу, али је позитивна чињеница да она пресудно зависи од мере у којој ће Србија успети да се наметне као незаобилазни елемент и страна која потражује у новој расподели снага.
Босну и Херцеговину Дејтон је саставио у јединствену целину, па би они који се свесрдно залажу за његову измену или укидање морали да знају да БиХ постоји само на папиру креираном у војној бази Рајт-Петерсон.
***
Бошњацима је овакво уређење Босне привремено решење – они Дејтон посматрају као оквир креиран да премости јаз између тадашњих могућности и дугорочних амбиција. Међутим, невоља по њих лежи у томе што је Хрватима и Србима у дугорочној перспективи сама Босна привремено решење. Због тога се Сарајеву – са унитаристичким амбицијама – као логично решење намеће да на столу на коме се игра босански преферанс покушају да жртвују Дејтон, уздајући се у гаранције Запада, као што су то учинили 1992.
Међутим, логика развоја међународних односа и неминовних промена које следе им не иде у прилог. На максималан опрез позива чињеница да политичка логика никада није била јача страна сарајевске чаршије у временима када јој је поверен макар минимум могућности да о нечему одлучује.
Поред чињенице да је Устав БиХ интегрални део Дејтонског споразума, олако се прелази и преко оне не мање важне – да је он окончао крвави грађански рат. Глуп је онај ко мисли да су овде, на најтруснијем месту Балкана, ствари зацементиране стављањем парафа на споразум у војној бази у Охају. Ко мисли да је коначном решењу могуће допринети тако што ће се срушити оквир који је осигурао мир, још је глупљи.
Иван Ристић
Извор: standard.rs
