Хоћу да имам петоро деце.
Имање своје, шљивик и њиву.
Хоћу да своју ракију печем.
Да косим траву и славим славу.
Хоћу да имам дората моћна,
Пуно оваца, подруме вина
И на брежуљку засаде воћа…
И титулу Српског домаћина!
Хоћу да будем поносан ктитор
Црквице мале у центру села.
Недеље сваке да у њој примам
Дарове свете крви и тела.
Хоћу другаре искрене, праве,
И оне учене и оне просте;
И хоћу паметне и мудре главе
Да се за мојом трпезом госте.
Хоћу да појем деци уз гусле
Велику славу предака старих.
У млада срца, посејем клицу
Да кад одрасту буду им налик.
Хоћу да пишем песме и приче
Које ће бити на корист роду,
Млађаном житу, тек сад’ што ниче,
Да сазри класје на моме своду.
Хоћу да видим васкрсло српство
Како слободом поново дише.
Хоћу да поново будемо силни,
Да нас је сваког дана све више!
Хоћу да пишем ћирилицом.
О бадњем дану да ложим бадњак.
Хоћу да гордо прођем Косовом
Са браћом својом и носим барјак.
Хоћу у своме тренутку смрти,
Кад станем испред Лазара, Саве,
Да буду срећни – нипошто љути;
И да ме ставе са десне стране.
Срђан Ристић
