Међународни дан сећања на холокауст обележава се 27.јануара јер је тога дана 1945. године уласком трупа совјетске Црвене армије ослобођен концентрациони логор Аушвиц – Биркенау, највећи и најозлоглашенији логор нацистичке Немачке.Логор смрти Аушвиц – Биркенау налазио се на територији која данас припада Пољској, иако је у то време била саставни део немачког Рајха.Током пет година постојања, у њему је било више од 1,3 милиона људи из целе Европе, међу којима је било највише Јевреје, а 1,1 милион је убијено.Ту је живот изгубило 75 хиљада Пољака, 21 хиљада Рома, 15 хиљада Руса, те око 15 хиљада припадника осталих народа.Тек око 7 хиљада људи доживело је његово ослобођење.
Генерална скупштина УН је 1.новембра 2005. године донела званичну резолуцију о обележавању Међународног дана сећања на жртве холокауста. Резолуција апелује на све чланице УН да поштују сећање на жртве Холокауста , и охрабрује развој образовних програма о историји Холокауста, чиме се жели показати одлучност да се помогне у спречавању чина геноцида у будућности.
Други светски рат однео је преко шест милиона недужних жртава – припадника јеврејског народа који се нашао на мети систематског истребљења од стране нацистичке Немачке, као и других марионетских држава међу којима је била и Независна Држава Хрватска (НДХ)
„Грађанин Рајха је особа која ужива заштиту немачке државе и која има посебне обавезе према држави. Статус поданика државе стиче се у складу са законима Рајха и законима о држављанству Рајха. Грађанин Рајха је сваки поданик државе немачке или сродне крви, који својим понашањем докаже да је спреман и способан да верно служи немачком народу и Рајху. Држављанство Рајха добија се издавањем потврде о држављанству. Само грађани Рајха имају сва законом прописана политичка права“.
Са ових пет реченица, тачније два члана и три тачке Нирнбершког расног закона, проглашеног 15.септембра 1935 .године, постављени су темељи несметаног прогона и истребљења Јевреја и свих других ‘неаријеваца’ нацистичке Немачке и окупираних територија.
Обилато користећи актуелну друштвену ситуацију економске кризе и генерално нерасположење становништва услед неповољних економских услова, националсоцијалистичка власт развија антисемитизам, који као замисао почива на неоправданој, безразложној и неоснованој нетрпељивости према јеврејском народу, највише кроз увођење страха од јеврејског религијског идентитета, развијања идеје о страху од јеврејске економске доминације, што је последица културалног негативног стереотипа о Јевреју као богатом појединцу.
Kористећи фактор светске економске кризе која погађа и Немачку током првих деценија 20.века, Адолф Хитлер започиње промоцију идеје о “кривцу”, при чему у исто време промовише и концепт “аријевске расе”, односно замисли о “чистом” немачком народу, што за последицу има радикално раздвајање становништва на прво, “вредније” – немачко, и друго, међу којима је јеврејско становништво издвојено као оно које је означено као извор свих недаћа.
У таквој атмосфери антисемитизам је релативно лако био промовисан и прихватан што је веома брзо довело и до практичних друштвено политичких решења и мера и закона, који су најпре подразумевали дискриминацију (Јевреји и Јеврејке су морали носити посебна обележја на гардероби, ограничавано им је или онемогућавано кретање, право на школовање, рад, на учешће у јавном и друштвеном животу), а потом и организовано мучење и убијање .Све ово је нарочито интезивирано од 1939. године, од када су оснивани и организовани концентрациони логори у које су Јевреји, заједно са другим народима и нацистима непожељним друштвеним групама одвођени на присилан рад или, много чешће, да би били брутално убијени.Тешко је испратити све ратне злочине и жртве нацистичког система власти, с обзиром да су докази врло често брижљиво склањани, а тела жртава спаљивана у масовним крематоријумима.Током ИИ светског рата у холокаусту је убијено око 6 милиона Јевреја ( око 70 % укупне јеврејске популације у тадашњој Европи), како одраслих, тако и деце, док су Јевреји често били и предмет малтретирања, медицинских експеримената и нехуманог третмана који их је пре или касније водио до сигурне смрти.
Нацистичка масовна убиства европских Јевреја нису била само технолошко достигнуће индустријског друштва, већ и организовано достигнуће бирократског друштва.Ову реченицу написао је Зигмунт Бауман, пољски социолог у свом делу “Модерност и холокауст” 1989.године.Нацисти су у духу модерне цивилизације приближили рационалност индустрије и бирократије, а с обзиром на то да рационалност одликује проналазак најефикаснијих средстава за постизање неког циља, он је убрзо и задат – уништити Јевреје!
Оно што холокауст заправо и разликује од бројних масовних убистава током историје, јер је масовних убистава било и много пре ИИ светског рата, јесте управо концепт модерности.Без ње и рационалности холокауст би био незамислив у облику у којем је учињен, и њега нису створиле разуларене и ментално болесне особе, већ су га створили државни званичници, у потпуности легитимно изабрани од стране свог народа. Дакле, сасвим “нормални” и рационални.Зато се холокауст никако не може посматрати као нешто ирационално, јер ирационалним се може окарактерисати масовно убиство изазавано бесом и другим афективним реакцијама, док се за овакав геноцид не може рећи да је био лоша епизода у историји човечанства.За геноциде оваквих размера била је потребна изузетно рационална бирократска организација, где је све било готово савршено организовано и испројектовано.
Kако Бауман наводи, и након 60 година, језива сазнања о холокаусту нису успела да пробуде свет из “етичке поспаности”.Након пада нацизма и краја холокауста ипак се није ушло у свет сигурости, већ се напротив ушло у свет формирања нових империјалних сила са новим рационалним амбицијама.Наравно, могућности уништења много су веће, и данас у ери нуклеарне технологије, не само да постоји могућност уништења целог народа или држава, јер са данашњом технологијом и организационим знањима, последице негативне “употребе” тековина модерности могу бити погубне.
Последице холокауста су несагледиве.Не само да је планирана и у суштини изведена геноцидна активност у односу на јеврејски народ, већ су кроз медије, јавни, друштвени и културни простор активно ојачавани стереотипи и предрасусде како у односу на јеврејски народ, тако и у односу на друге народе и друштвене групе које је нацистичка политика сматрала неподобним, и онима који се нису могли уклопити у дискриминаторски концепт аријевског друштва.Поменути стереотипи учинили су ненадокнадиву штету не само савременицима нацистичке Немачке, већ и генерацијама рођеним после ИИ светског рата, као и генерацијама савременог доба, које се и данас боре са наслеђеним предрасудама у односу на друштвене и културалне различитости.
Сећања на жртве холокауста данас се чувају у музејима и архивима широм света, а највећи су Јад Вашем у Јерусалему и Меморијални музеј Холокауста у Вашингтону.
Холокауст је име за систематски државни прогон и геноцид над различитим етничким, верским и политичким групама људи током Другог светског рата од стране нацистичке Немачке и њених сарадника.
Холокауст ( грчки – олокаустон:потпуно спаљен) је жртва паљеница боговима или душама покојника код Грка и Римљана, при којој се обично ( за разлику од дригих типова жртава) спаљивала цела жртвена животиња.
Реч холкауст први је за тај геноцид ( који сами Јевреји означавају хебрејском речи шоа – невоља, уништавање ) употребио црквени сабор протестантских цркава тадашње Западне Немачке.Постепено је ушао у општу употребу и данас је то основно значење речи.Употребљавана је због посебног значаја и интезитета мржње према Јеврејима и идеолошке осуде јудаизма, која се издваја од поступака према другим нацистичким жртвама, а има своје дубоке корене у хришћанској цивилизацији ( антисемитизам).
Поред Јевреја и Срби су у великој мери били жртве нацистичких злочина, а поред Аушвица, Треблинка, Матхаузен, Дахау, Мајданек, Јасеновац, Старо Сајмиште, Јајинци, представљају само нека од масовних стратишта невино пострадалих током Другог светког рата
Аушвиц
Аушвиц је био највећи нацистички концентрациони логор.Био је смештен у јужној Пољској, 50 км западно од Kракова и 186 км од Варшаве.Име је добио по оближњем селу Освјенћим ( на немачком – Аушвиц ). После немачке окупације Пољске у септембру 1939.године Освјенћим је постао део Немачке и име му је промењено у Аушвиц.
Kомадант логора Рудолф Хес сведочио је на Нирнбершком процесу да је до 2,5 милиона људи умрло у Аушвицу.Већина жртава убијена је у гасним коморама уз коришћење гаса Циклон – Б. Други разлози страдања били су систематско изгладњивање, присилан рад, изостанак медицинске неге, појединачна погубљења и медицински експерименти. У Аушвиц су допремани логораши из свих делова Европе у свакодневним конвојима.По довођењу у логор, дељени су у три групе: Прва група отпремана је одмах у гасне коморе, где је дневно убијано 20.000 људи, друга група кориштена је као бесплатна радна снага у фабрикама, а трећа група, коју су чинили близанци, људи са урођеним аномалијама и здраве младе жене, подвргавана је медицинским експериминтима од стране вође нацистичког медицинског тима др Јозефа Менгелеа, познатог као “анђео смрти“.Логор је обезбеђивало 6.000 припадника СС ( одреди мртвачких глава).
27.јануара 1945. године војници Црвене армије ушли су у комплекс логора Аушвиц, где су затекли 7.500 изгладнелих и болесних на смрт заточеника. Логор Аушвиц – логор смрти остаће у историји људског рода упамћен као симбол највећег људског страдања у нововековној цивилизацији
Јасеновац
Јасеновац је највећи концентрациони логор за убијање људи на територији Хрватске.Овај логор је заправо био комплекс од неколико подлогора у непосредној близини, на обали реке Саве, око 100 км јужно од Загреба.Логор за жене, Стара Градишка, који се налазио мале даље, такође је био у саставу овог комплекса.
Јасеновац је основан у августу 1941.године, а био је расформиран тек априла 1945.Стварање самог логора, управљање, као и надзор над њим били су поверени трећем одељењу Усташке народне службе на челу са Вјекославом Максом Лубурићем, који је лично одговарао за све што се догађало унутар логора.Више од 700 хиљада људи побијено је у Јасеновцу, углавном Срба, Јевреја, Рома и противника усташког режима.Број јеврејских жртава креће се између 20 и 25 хиљада, од којих је већина побијена до августа 1942.године, након чега је отпочела депортација хрватских Јевреја у Аушвиц.
Између 700 хиљада и 1 милион људи побијено је у Јасеновцу, углавном Срба.Ни до данас се не зна тачан број.
Јевреје су у Јасеновац слали из свих крајева Хрватске и Босне и Херцеговине.Већина је убијана одмах по доласку, на неком од стратишта близу логора.Они који су остављани у животу били су углавном или високо образовани или занатлије чије им је знање и умеће било потребно и који су радили у радионицама и фабрикама у Јасеновцу.Животни усови у логору били су крајње сурови праћени оскудном, слабом храном, бедним смештајем и невероватним и окрутним понашањем усташких чувара. Овде су кориштени најразноврснији облици мучења уз убијање секирама, маљевима, стрељањем и вешањем по дрвећу и бандерама.Просто речено – у Јасеновцу су усташе превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли по питању бруталности са којом су људи убијани.Људи утамничени у Јасеновцу једноставно више нису били људска бића већ објекти подесни за иживљавање усташких хирова.За спољни свет, Јасеновац је представљан као радни логор, а усташка пропаганда је покушавала да представи концентационе логоре и свом народу и свету, као место корисног рада.Након савезничког бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, током којег су уништени многи објекти унутар логора, заповедник логора Вјекослав Макс Лубурић наредио је ликвидацију свих заточеника, као и да се логор до темеља сруши и спали , како би се на тај начин прикрили сви трагови злочина.Последња група жена ликвидирана је у предвечерје 21.априла, а 22.априла део последњих мушких затвореника одлучио се на покушај пробоја из логора, и од њих 600 пробој је преживело 107 заточеника.
Сећање на жртве холокауста представља опомену свима у свету.Потреба сазнавања чињеница, њиховог усвајања и промишљања страшних последица холокауста допринеће да се у Србији, као и у другим демократским државама, масовно страдање Јевреја, Срба и осталих народа и етничких група у Другом светском рату и у будућности сагледава као оно што по свом карактеру и обиму јесте – као један од највећих злочина против човечанстава у светској историји.
Остоја Војиновић
Извор: vidovdan.org
