Најстарија црква у Београду је Ружица на Калемегдану, у Доњем граду. На овом месту налази се и најважнија средњовековна православна црква – Саборни православни Храм Успења Пресвете Богородице и Митрополитски двор.
Управо ту је било духовно средњовековно средиште православног Београда који је чувао најзначајније реликвије. У том храму налазила се чувена чудотворна икона Богородице, заштитнице града. Она се помиње и почетком XИВ века, када је краљица Симонида дошла у престоницу да посети краља Драгутинаи његову супругу и да се посебно поклони чудотворној икони. У том тренутку су, поред ове иконе, у цркви чуване мошти Свете Петке које је кнегиња Милица успела да пренесе из бугарског Трнова у Београд, а деспот Стефан је наредио да буду у тадашњој српској цркви, којој је био и ктитор, јер је помогао њену обнову. Црква је чувала и део моштију свете царице Теофане и реликвијар са деловима руке светога цара Константина Великог.
Отоманска Ружица
Посвећен Успењу Пресвете Богородице, на узвишењу изнад доњег калемегданског града, овај храм био је најбитније духовно окупљалиште православних становника Београда пре него што је у њега стигао Сулејман Величанствени, отомански освајач, 1521. године. Као и многе друге цркве које су биле на удару Османлија, и ова је имала тешку судбину. Осим што је храм одмах претворио у џамију, Сулејман је наредио да највећи део српског становништва буде насилно пресељен у Цариград у ободно насеље које је прозвано Белиград махала. Наредна два века, ово је била џамија, а заједно са становништвом, у Цариград су пренете и мошти светитељке и чудесна икона.
Сеоба свете Петке
Мошти Свете Петке из Истанбула су у XВИИ веку уступљене влашком војводи и пренете у Румунију, где и данас почивају у граду Јаши. Многи ходочасници из Србије одлазе пут тог места, сматрајући Свету Петку једном од најважнијих светитељки. У Капели Свете Петке, на чудотворном извору у подграђу Београдске тврђаве, и данас постоје честице њених моштију.
Аустријска Ружица
Када су 1717. године Београдом завладали Аустријанци на челу са принцом Еугеном Савојским, преузели су и ову грађевину од Османлија. У то доба обрађени камен био је веома драгоцен грађевински материјал, а како су Аустријанци тада реконструисали град и тврђаву, решили су да сруше џамију, а грађу искористе за зидине тврђаве.
Тако данас не постоји ни камен на камену од старе цркве, а једино су остали делови Митрополитског двора који се налазио уз њу. Археолози су утврдили место на којем је некада био олтар овог храма и на њега поболи импровизовани крст.
Ружица у светским ратовима
Црква је страдала и током Првог светског рата, а поново је обновљена и освештана 11. октобра 1925. године. Приликом ове обнове урађене су и две статуе које су постављене на улазу у цркву. Једна представља копљаника цара Душана, а друга пешака из балканских ратова. Подигнута је капија код олтара и продужен је и саниран водовод до испоснице Свете Петке. Највећи радови обављени су 1937. године, када је саграђена данашња Капела Свете Петке, трем уз капелу и црквени дом који је био разорен приликом бомбардовања 1944. године. Београдска црква је пострадала у пожару током друге половине XX века и тада је, вероватно, и икона изгорела.
Археолошка истраживања двора и храма
Археолози су 1977. засекли падину Калемегдана и имали срећу да наиђу на добро очуване зидове и портал. Био је то повод за озбиљна истраживања. У стени изнад Митрополитског двора, пронађене су две омање вештачке пећине. Археолози сматрају да су то вероватно биле монашке келије у којима су били испосници, односно средњовековни београдски монаси. Тако је, од саме цркве, пронађен део надвратника и део камене посуде за богојављенску водицу. Посебно узбудљив налаз је било парче бронзе, које је било део црквеног звона. Утврђено је да су Турци, на лицу места, крај саме цркве, разбили црквена звона и претопили бронзу, али је једно мало парче остало, са делом ћириличног натписа од три слова. На срећу, остали су значајни остаци Митрополитског двора, огромна грађевина од које је остао подрум, део приземља, и чак један мали део зида.
Светитељка чува чудотворни извор исцелитељске воде
Једини природни извор воде на Калемегдану налази се тачно испод храма посвећеног Светој Петки. Још у средњем веку сматран је светим и лековитим. Прича о чудотворном извору у утврђењу преносила се са колена на колено. Вода са извора била је спроведена цевима до Митрополитског двора. У дворској сали налазила се фонтана кроз коју је пролазила вода. Протицала је у камену посуду и улазила у зидану цистерну која се налазила између Митрополитског двора и источног зида Цркве, код олтара. Баш на том месту биле су и мошти Свете Петке.
Извор чудотворне воде донео је многима исцељење. Вековима уназад путописци који су пролазили кроз наш град бележили су посебан однос овдашњих житеља према том извору. Често обесне Османлије нису давале Србима да му прилазе због близине самог војног утврђења, а када су Аустријанци запосели град, укинули су ту забрану, али су убрзо остали затечени силном навалом ондашњег народа као и поштовањем које је имало према београдској светој води.
Овај извор воде испод Капеле Свете Петке само једном је током историје усахнуо. На самом почетку Првог светског рата извор је напрасно пресушио, што је умногоме протумачено као веома лош знак. Тако је и било. Уследиле су ратне године и страдање становништва. На дан Светог апостола Онисима, 28. фебруара 1918. године, вода је поново потекла, а тада се и народу вратила нада да ће окупатори напустити Београд.
Повратак иконе Богородице заштитнице Београда
Поводом обележавања једног и по века Цркве Ружице поменута је заједничка идеја да Храм Успења Пресвете Богородице буде обновљен, што је поздравио и Његова светост патријарх српски Иринеј. Приликом освећења обновљеног храма, патријарх је изразио жељу да се храм обнови, а то жељу су изразили и братство Цркве Ружице, као и бројни верници. Отац Владимир Вукашиновић с поносом је том приликом рекао да је почетак обнове већ почео тиме што је поново постављена икона. Нова икона је насликана на основу фотографије и братство цркве се не односи према садашњој икони као према копији, већ сматра да она обједињује и симболише све оне које су отете током бурне историје.
У икону Богородице су наши преци током векова уткали сву своју веру и надања. Генерације људи молиле су се пред Богородицом. Једни су стајали пред њом у нади да ће се вратити кући, други да ће опстати у далеком свету, трећи молећи се за добробит и здравље чланова своје породице. Нико пред икону не стане затвореног срца, него са добром намером, пуштајући оно најбоље и најчистије из своје душе. Зато је икона Богородице била и остала симбол наде и љубави који су наши преци оставили овом нашем намученом, али и радосном Београду.
Ина Бореновић
