Убити у два дана на правди Бога најмање 174 људи – јер нигдје није ништа речено о њиховој кривњи – у крају у којем се једва памти да је нетко некада некога убио, неправда је која вапи у небо. О њој се међу Хрватима шути
Вријеме је љетног солстиција. У годишњем ходу календара, он има посебно мјесто у свим цивилизацијама и културама. Најдужи дан у години оне обиљежавају својим највишим вриједностима. Труде се да солстиције прате само племенита и њима достојна искуства. У кршћанском календару звали су га „љетни Божић“ и њиме почастили св. Ивана, Исусова претходника. Попово поље, кршки крајолик највишег рада, памти, међутим, на светог Ивана 1941. једну од највећих и најсрамнијих трагедија у својој познатој повијести. Догодила се у поретку који се увелике легитимирао националним вриједностима и кршћанском вјером.
Трагедије које су нас обиљежиле
Не ради се о природној катастрофи, већ о „дјелу“ људи, наших домаћих људи. У два дана, 23. и 24. липња, усташе су похапсиле и поубијале све одрасле мушкарце Србе који су се нашли у дијелу Попова поља који се зове Горње поље. Тежини тог злочина помогле су посебне природне околности. Нередовите и дуготрајне поплаве поља, које народ овдје зове блато, задржале су се до католичког св. Ивана и како су се повлачиле, народ је брижно орао управо окопњеле њиве. Наиме, блато би уобичајено знало потрајати двије трећине године – чак до 300 дана – па би се земља, како би се вода повлачила, морала хитно обрадити, иначе се „отме“.
Усташе су искористиле ту околност, хапсиле људе, одводиле их до седла према Љубињу, поубијале их на локалитету Ржани до и бациле у јаму Јагодњачу. На ту посве изненадну ситуацију, људи су су спонтано реагирали: неки су се предали не знајући зашто их хапсе или мислећи да је посриједи грешка. Други су инстинктивно бјежали, с промјењивом срећом. Неки су се сакрили па остали, дио их је пронађен у скровишту и одведен. Неки су покушали препливати; најмање један се утопио.
Према кроничарима, у та два дана ухићено је и убијено између 174 и 187 Срба. Било је још неколико случајева у којима је страдао мањи број српског становништва, а најстрашнији злочин усташе су починиле 11. коловоза те године. Тада су похапсили 101 особу српске националности, заправо све особе које су те ноћи затекле у селу Чаваш. Премда међу њима није био ниједан радно способни мушкарац, убили су их и бацили на локалитету Мале јаме у Попову пољу.
Гориво за нове ратове
Убити у два дана на правди Бога најмање 174 људи – јер нигдје није ништа речено о њиховој кривњи – у крају у којем се једва памти да је нетко некада некога убио, неправда је која вапи у небо. О њој се међу Хрватима шути.
Ти несретни догађаји никад се нису спомињали. Међутим, за њих смо знали. Како их објашњавамо? Аутор памти неке од реакција у приватним разговорима, од критике, преко резерви замотаних у аргумент „а шта су они нами радили“, до одбијања разговора о томе. Како год, не можемо их не сматрати дијелом своје повијести и дијелом повијести своје заједнице.
Јесмо ли за њих одговорни, чак и кад смо рођени након њих? Никада се нитко није јавно одрекао, нити оградио од тих злочина. Њихову тежину, увећану за осветничку димензију, осјећали смо цијело вријеме између два задња рата. Тако је и било могуће да се као број жртава приписиван усташама на Ржаном долу наводила бројка од њих 1000, па и више, до 1200, да би након ексхумација 1990. била утврђена бројка од најмање 236 жртава. А онда је то постало гориво за нове ратове.
Политичари, повјесничари и свећеници
Како год, с тиме се једном морамо суочити. Када? Што прије. Како? Одговорно, достојанствено и без цјенкања. На кога бисмо се могли ослонити?
На политичаре? На њих не вриједи трошити ријечи.
На повјесничаре? Од домаћих повјесничара не можемо очекивати велике користи. Овдје се готово искључиво његује национална хисториографија, којој је главни циљ оправдање свега што је национално и која је имуна на критику властите заједнице.
Они за страдања Хрвата у Другом свјетском рату, која су горка и голема, оптужују само друге, не видјевши да је повијест сплет међусобних утјецаја, у којима су Хрвати највише себи криви. Примјерице, умјесто угледних и одговорних политичара из ХСС-а, којима је нуђено да формирају власт у НДХ-а, али који су схватили да се под капом фашизма не може ништа добро направити, на чело су дошле ништарије које су за собом довукле, у највећем дијелу, себи сличне. У Попову пољу управо су они направили најдаљи корак у спирали зла, и потакнули одмазду других кад су они дошли у прилику да се освете. Када ћемо то чути од наших повјесничара?
Зар није јадно и кукавички, да ми који смо рођени и одрасли у близини Чавша, кажемо да су „они започели први“, или да су то урадили неки „столачки цигани“. То је дискурс којим се служе дјеца, дакако, она по годинама, али овдје и по моралној незрелости.
Да се ослонимо на свећенике? Због важности етнорелигијског комплекса, мјеста и утјецаја Католичке цркве – тада, а и данас – те саме природе проблема, по нашем суду, било би очекивано и добродошло да свећеници снажније покрену то питање.
Нажалост, код нас се свећеници у великој мјери понашају као чиновници једне организације чији смисао више многима није одвећ јасан. Умјесто милосрђа, пропагирају колективну послушност, умјесто да човјека гледају као Слику Божју, гледају тко је које вјере и нације.
А зашто не баш ми?
Обични људи, већина којих живи под сталним притисцима доказивања припадности већинској нацији и вјери, и које стално страше другима, што они могу? Има ли оправдања зашто они шуте? Можда немају објашњења? Сраме се? Сматрају да то и није њихова брига? Или још горе, да то није ништа страшно?
Како год, једно је важно: у наше име, у име хрватског народа, учињени су најкукавнији злочини, који се тумаче као нешто направљено за наше добро и сматра се да смо их ми одобрили. Зато нам се они и приписују.
Одрастајући, многи од нас те су приче склапали тако да су стављали „наше“ на страну добра. Одрасли нам нису спомињали зло које су „наши“ наносили другима – евентуално тек као јуначке побједе – а спомињали су само жртве које смо трпјели. То је постао наш свијет и наш идентитет. Велики број људи постаје заточеником властите прошлости и свјесно или несвјесно тражи оправдање за њу. А заправо смо згрожени и требамо бити згрожени пред тим догађајима. Морамо тога бити свјесни и запитати се за чије добро одобравамо најгоре од најгорег: поништавање невиних живота?
На нама је важна одлука: хоћемо ли се угледати на најбоље представнике хрватске повијести или на ништарије?
Заправо, и није потребно ослањати се на друге. У нама има могућности за све одговоре, и добре и лоше. Требамо се, за почетак, загледати у себе човјека, а не припадника овог или оног народа.
На слику наше заједнице пале су дуге и тешке сјене. И то на „љетни Божић“. Стајат ћемо под њима све док сами не одлучимо изаћи из њих. Избјегавати то и мислити да се о томе не зна, неодговорно је и кратковидно. Крај памти, памте гробови, споменици, али прије свега, памте многи ожалошћени људи. Прије или касније, морамо се суочити и одговорити на то питање. Можемо то учинити у себи, у тишини. Али поштеније и људскије је – рећи то наглас.
Аутор: Иво Лучић/Прометеј.ба
Преузето са Леутар.нет