Припадници резервне јединице МУП-а Хрватске, којом је командовао Томислав Мерчеп, у Загребу су 7. децембра 1991. године убили Михајла Зеца (38), његову супругу Марију (36) и њихову 12-огодишњу ћерку Александру.
По Мерчеповом наређењу, Миро Бајрамовић је наредио припадницима јединице Игору Миколи, Синиши Римцу, Небојши Ходаку и Сњежани Живановић да приведу Србина Михајла Зеца због наводних веза са крајишким Србима.
Како наводи Документационо-информативни центар „Веритас“, приликом привођења, увече око 23 сата, испред његове куће у Пољаничкој улици на Трешњевци, убио га је Синиша Римац, наводно у покушају бега. Након Михајлове ликвидације, Муниб Суљић се вратио у Михајлову кућу, одакле је извео његову жену Марију и њихову кћер Александру. Најприје их је одвео у хотел „Панорама“, а одатле на Сљеме где их је убио из ватреног оружја, а након тога наредио осталим припадницима јединице да лешеве баце у јаму за смеће и затрпају, наводи „Веритас“.
Неколио дана после ликвидације, њихове лешеве је пронашао Маријин брат Златко Месић, и сам припадник МУП-а Хрватске. Александрина сестра Гордана и брат Душан, успели су да преживе, јер су се посакривали по кући и тако промакли убицама.
Убице породице Зец су убрзо пронађене и ухапшене. У предкривичном поступку признали су убиства и одвели полицију на место гђе су покопали жртве.
За дело за које су били пријављени пре саслушања није било предвиђено обавезно присуство браниоца у предкривичном поступку.
По расветљавању злочина, дело се преквалификује, а починиоци се, по савету адвоката, у истрази бране ћутањем, због чега се претходни искази као незаконити изузимају из списа, а поступак се обуставља „у недостатку доказа“, подсећа „Веритас“.
Хрватска влада је, под притиском међународне заједнице, у априлу 2004, донела одлуку да деци убијених Михајла и Марије Зец, Гордани и Душану, додели износ од 200.000 евра, као помоћ за подмирење дотадашњих трошкова живота, јер су као малолетна деца остали без родитеља и без икаквих средстава за живот.
Жупанијски суд у Загребу је у мају 2016. године неправоснажно осудио Томислава Мерчепа, тадашњег комаданта резервне јединице МУП-а Хрватске стациониране у Пакрачкој Пољани и на загребачком велесајму и саветника у истом министарству, на пет година и шест месеци затвора, због тога што „није спречио себи подређене да врше незаконита хапшења, злостављања и убијања 31 цивила доведених из Загреба, Кутине, Рибњака, Јање Липе, Бујавице, Међурића, Збјеговаче и Пакрачке Пољане, од којих је 23 усмрћено“.
Из чињеничног описа пресуде изостављено је 20 жртава за које се није могло утврдити ко их је хапсио и ликвидирао. Међу убијенима су наведена и имена Михајла, Гордане и Александре Зец.
Пресудом из фебруара 2017. Врховни суд је преиначио првостепену пресуду тако што му је повећао казну на седам година затвора, коју, уместо у затворској ћелији, повремено „издржава“ у елитној бањи Крапинске топлице.
У спомен на страдање 12-огодишње српске девојчице, хрватски редитељ Оливер Фрљић и драматург Марин Блажевић направили су позоришну представу „Александра Зец“, посвећену, како рекоше аутори, сваком детету, жртви рата, чија премијера је била 2014. у Ријеци.
А 2018. појавио се и документарни филм, такође хрватског аутора Небојше Слијепчевића, који прати припреме и пробе за позоришну представу „Александра Зец“, који се бави темама национализма и ксенофобије, односно проматра утицај хрватског друштва и јавног дискурса на животе првенствено деце српске националности, која су рођена у Хрватској годинама након завршетка рата.
