Књижевна повјесничарка и професор Филозофског факултета у Нишу Ирена Арсић ауторица је више десетина радова из области старе дубровачке књижевности и студија из културне хисторије Дубровника 19. вијека.
У својој најновијој књизи “Срби у Дубровнику” (Арс либри, Београд 2019.) даје опсежан преглед хрватске и српске хисториографије која се бавила овом темом, нарочито се концентрирајући на феномен Срба католика у овом граду. По мишљењу ауторице и бројних других истраживача, они на становит начин симболизирају сву комплексност дуге повијести Дубровника, који је стољећима опстајао на граници неколико моћних царстава и великих култура.
- Професорице Арсић, што вам ваше знанствено искуство говори у вези специфичности културне хисторије Дубровника у односу на друге приморске градове?
-Између Дубровника и рецимо Приморја и Боке которске постоји разлика у историјском и културном смислу. Морамо знати да су Приморје као и Бока которска дуго времена били под Млецима, а Дубровник није. Дубровник је читаво време Дубровачке Републике имао неку врсту “надзираног суверенитета”: признавао је разне господаре, Млетке, Мађаре, Турке, Наполеона и на крају Аустријанце, али он је у ствари био слободан град. Слобода или либертас био је врховни принцип, народни мит његовог идентитета и одржања. Дубровачки историчар Ловро Кунчевић у својој књизи “Мит о Дубровнику. Дискурси о идентитету ренесанснога града” говори у ствари о три мита Дубровника: о слободи, о граници и о настанку. Вековима се пише и говори о слободи Дубровника и она заиста јесте стална тема. Али, као што је познато, а о томе пише Кунчевић, Дубровник је реално турски вазални град који Цариграду сваке године плаћа данак. То је та немогућа формула коју су Дубровчани са успехом разрешили: они су турски вазали, али о свом граду-држави слободно одлучују.
- Покојни хисторичар Иван Ђурић у својој књизи “Сумрак Византије”, која је крајем 1980-их штампана као заједнички пројект Загреба и Београда, говори и о јаким славенским утјецајима у градовима на Јадрану, нарочито у раној фази, у XI., XII. и XIII. вијеку.
-Тако је. У мојим истраживањима као и у радовима мојих колега можете видети да су најстарији културни споменици у тим приморским градовима писани ћирилицом. И најстарији световни стихови записани су ћирилицом. Недавно је у дубровачкој градској библиотеци историчар Кристиан Паскојевић одржао предавање о шест векова ћирилице у Дубровнику. Ове чињенице су познате, признате и рашчишћене у научним круговима, али не и у широј јавности па се ти подаци, као рецимо о традицији ћирилице у Дубровнику, доживљавају као изненађење. Подсетила бих да је моја књига “Српска православна црква у Дубровнику”, промовисана у њему 2008. године, штампана ћирилицом и латиницом, екавицом и ијекавицом. На промоцији су се сусрели кардинал Винко Пуљић и владика Григорије. О књизи су говорили професор Иво Банац и професор Раде Петровић. На промоцији је била тадашња жупаница дубровачко-неретванска, госпођа Мира Буцонић, и то је такође пример да када говоримо о појединим културним топосима, онда су они познати одређеном кругу људи као део једне традиције. Оваквих сусрета је мало, а мислим да су потребни и у науци и у ширим круговима. Такве трибине биле би и у самом Београду изненађење. Људи данас слабо читају: површни су, скептични и неповерљиви.
- Када бисте као хисторичарка завукли руку у средише тог хисторијског феномена који се зове Дубровник, што бисте пронашли?
-Дубровник је вишеструко занимљив. Он је као бисер у шкољци, односно као “бубрег у лоју”, како би рекао Марин Држић. Интересантан је зато што се налази са ове стране Јадрана. У Италији ви имате сличне примере, али тако јединствене градове у својој култури и посебности са ове стране немате. Сам град Дубровник је у прошлости имао просечно по шест хиљада становника, а Република 20 хиљада. На тој малој територији, међу неколико хиљада људи, како то налазимо и код натурализованог Дубровчанина Францесца Марије Аппендинија, који је написао прву књижевну историју Дубровника, имате током векова рецимо на стотине писаца.
- Готово невјеројатно?
-Ради се о томе, што је био обичај тога времена и у Европи, да дубровачки научници, медицинари, математичари и физичари, као рецимо Руђер Бошковић, своје научне трактате пишу у стиховима. Писање је била обавеза и духовна игра за све тадашње људе који су били образовани. Имате једног од највећих лиричара у Дубровнику, Џива Бунића, који је био пет пута изабиран за дубровачког кнеза и који је лично извршавао казне над тешким преступницима. Имате случај Ивана Гундулића, којем су понекад дозвољавали да не дође на седнице Великог вијећа у Дубровнику, свесни његовог великог књижевног талента. У једном граду тако интензивно окренутом трговини као што је био Дубровник, вековима се јако ценио књижевни талент.
- У књизи “Срби у Дубровнику” истражујете о Србима православцима, али и о својеврсном феномену – Србима католицима у Дубровнику.
-Моја истраживања о Србима католицима настављају се на досадашња истраживања како хрватске тако и српске историографије. Аутори новијих истраживања о Србима католицима у Дубровнику, од 1990-их до данас, већином су хрватски историчари и ја сам у својој књизи дала преглед њиховог рада. Што се тиче Срба православаца, Дубровник у средњем веку није дозвољавао, уз католичку, друге конфесије и вере, осим јеврејске која је у граду имали свој гето. Када је православно становништво силазило у Дубровник, да раде и да се насељавају, оно је примало католичку веру. Када се враћало у крајеве у којима је некада живело, оно би се, како је говорио Држић, “враћало у стару вјеру прадједовску”. Тако је било до 1790. године, када је православна заједница у Дубровнику успела да легализује своје постојање. Та прича о верама, културама и становништву Дубровника враћа нас и у давно време његовог постанка. Покојни дубровачки историчар Антун Ничетић, који је написао књигу “Нове спознаје о постанку Дубровника”, једном приликом ме је водио у дубровачку катедралу и показивао ми како се у темељима те катедрале налазе остаци византијске базилике са фрескама из IX века. На тај начин се потиру старе тврдње да су Дубровник на пустој хриди основала романска племена која су бежала од разних најезди, него је ту, о томе пише Ничетић, већ постојала нека византијска заједница.
- У својој књизи наводите да је XIX. вијек у Дубровнику био вијек Срба католика. Што би то значило и тко су заправо Срби католици?
-Деветнаести век је био век националног одређења, како у Европи тако и у Дубровнику. У случају Дубровника ради се и о његовом специфичном положају у том веку, у којем се постепено гаси хиљадугодишња Дубровачка Република. То конкретно значи, у тој националној идентификацији, да је Србија као независна држава средином XIX века била велики изазов Дубровчанима који су након Наполеона потпали под јурисдикцију Аустро-Угарске, према чијој власти су осећали велику одбојност. Дубровачки историчар Никола Тоља у својој књизи “Дубровачки Срби католици – истине и заблуде”, штампаној у Дубровнику 2011. године, наводи те Србе католике поименце. Било их је преко 160 из редова интелектуалаца разних струка, као и десетине из редова католичког свештенства. Тоља наводи како је, цитирам, “тада у Дубровнику било част бити Србином католиком”. Прошле године изашла је књига дубровачког новинара из XIX века Антуна Стражичића “Дубровачки колури – успон и пад србокатолика”, коју је уредио историчар Стјепан Ћосић, у којој Стражичић описује дубровачку нижу интелигенцију: ђаке, студенте и младе занатлије, међу којима он такође проналази и доста распрострањене Србе католике.
- Како су изгледали конкретни ставови и расположење Дубровчана који су се тада изјашњавали као Срби католици?
-Ту је рецимо један Медо Пуцић, који је био политичар и књижевник из племићке обитељи у Дубровнику средином XIX века. Он је био школован широм Европе, био је светски човек, радо виђен и у Венецији и у Риму и у Цариграду. “Лети живи у Гружу, а зиму проводи у Паризу”, говорили су за њега његови савременици. Називао се Србином католиком, био је одушевљени присталица пансловенског уједињења, а објавио је и две књиге о ћириличним споменицима у Дубровнику. Што се тиче презира Срба католика у Дубровнику према аустријској власти у XIX веку, добар пример је управо породица Меда Пуцића. Њих је било седмеро браће и сви они су се заклели да неће имати потомство које ће касније, сматрали су, бити робови аустроугарској власти. И тако су Пуцићи у ствари изумрли. Најобразованији људи тога времена, не само у Дубровнику, залагали су се за неку варијанту свесловенског уједињења, да би се касније национално сврставали.
- Какав је био однос Хрвата католика и Срба католика у Дубровнику у то вријеме?
-Тада, средином и у другој половини XIX века, Хрвати католици и Срби католици у Дубровнику су често међусобно “ратовали” преко штампе. Хрвати католици су имали свој лист који се звао “Црвена Хрватска”, који је уређивао Франо Супило, а Срби католици опет свој лист који се звао “Дубровник” и уређивао га је Антун Фабрис. Када је подигнут споменик Ивану Гундулићу 1893. године у Дубровнику, дошло је међу њима чак до физичког обрачуна. Почетком XX века, са том чувеном Ријечком и Задарском декларацијом, долази до међусобног помирења ових група. Након Првог светског рата Срби католици се утапају у Краљевину СХС, премда историчар Стјепан Ћосић у својим радовима цитира писма Лује Војновића, брата Иве Војновића, прво краљу, а након 1945. и Јосипу Брозу Титу, са предлогом да би Дубровник требао имати статус аутономне јединице унутар Југославије. Та писма Лује Војновића доказују, сматра Стјепан Ћосић, који је иначе о Луји Војновићу написао драгоцену књигу на основу архивских истраживања, да ставови Срба католика нису били под утицајем српске политике, јер српска политика у то доба за Дубровник није имала никаквог интереса. Што се тиче науке, данас се хрватска историографија далеко више бави Србима католицима у Дубровнику него она српска.
- Како су се Католичка и Православна црква односиле према Србима католицима?
-Било је у то време појединачних напада, рецимо листа “Католичка Далмација” на Србе католике, али, са друге стране, било је Срба католика и међу католичким клером, па је тако Дубровчанин дум Иван Стојановић, који је био католички свештеник, једном рекао “моја српска националност ми не смета да будем добар католик”. Српска православна црква била је далеко више против Срба католика са генералном тезом да “нема Срба изван православне вере”. И Срби католици који су долазили у Београд нису адекватно примљени. Високообразовани Медо Пуцић, који је био васпитач српског краља Милана, био је јако критикован. Лујо Војновић који је био васпитач краља Александра, такође. Београдска чаршија није имала разумевања за Србе католике.
- Када се данас у јавности говори о Дубровнику и о његовој прошлости, често се то чини без нарочитог улажења у деликатне повијесне детаље.
-Наука се бави истраживањима историјских чињеница и новија хрватска историографија (С. Ћосић, Н. Тоља, И. Банац) дала је важан допринос у осветљавању комплексности дубровачке историје кроз векове, док размишљања шире јавности не спадају у одговорност науке, већ су ти ставови резултат стања у друштву. Све моје књиге о Дубровнику прво сам носила у Дубровник да их поклоним мојим тамошњим колегама историчарима. Историја није црно-бела него комплексно кретање човека и друштва кроз време. На пример, у монографији о Луји Војновићу аутор Стјепан Ћосић наводи да је отац Луја и Ива Војновића, Константин, себе сматрао Хрватом, Иво се осећао Југословеном, а Лујо Војновић се сматрао Србином. У то време, краја XIX и почетка XX века, такви различити ставови у истој породици нису били необична ствар и то је историографија забележила. Ми историчари смо научили да наука не сме да буде национално обојена и да мора да пронађе свој пут објективности у истраживању чињеница и проналажењу истине.
Бојан Муњин