Након 30 година владања ДПС је отишао у опозицију. Камелеонска политика ДПС која је осцилирала од радикално српске до национално црногорске је потрошена. ДПС је слом доживео тек нападом на СПЦ и покушајем одузимања целокупне црквене имовине. Од Мила који није хтео да игра шах због хрватске шаховнице до монтенегрина који прети Србима новом Олујом, а савезнике налази у сепаратистичким властима квазидржаве Косово, остала је још само функција председника државе. Литије и воља народа су довели до смене ДПС, али не и до очекиваних промена а пре свега побољшања положаја Срба у Црној Гори.
Првобитна еуфорија и славље по црногорским улицама убрзо је замењено конфузијом око формирања владе.
Њу је по уговору требало да формирају коалиција За будућност Црне Горе – ЗБЦГ, Мир је наша нација и Црно на бијело. Првих дана септембра су два лидера потписала документ о формирању владе, и тад је истакнуто да нема мењања политике (отпризнавања Косова, мењања заставе коју је пројектовала влада Ранка Кривокапића, нити химне Секуле Дрљевића). Ту почињу прве тензије између највеће парламентарне странке садашње владе Црне Горе и носиоца потписа.
Здравко Кривокапић се одмах после избора издвојио као посебан политички субјект иако је био носилац листе ЗБЦГ. Истовремено Ђукановић је иницирао протесте присталица ДПС испред Цетињског манастира. А Демократски фронт, који у већини политички представља Србе у Црној Гори, се зарад смене власти и најављеног обрачуна са криминалом одриче функција и пристаје на формирање владе у којој нема своје представнике.
Иако је договор са Деморкатским фронтом био да ће влада бити неполитичка односно експертска ипак за подпредседника бива изабран политичар Дритан Абазовић, а председник Скупштине постаје Алекса Бечић (јавности познат по томе што није знао којим језиком говори и у коју цркву иде приликом гостовања на РТС).
Коронавирус односи митрополита Амфилохија, који је поред Мила најзначајнија личност Црне Горе у протеклих тридесет година. Губитком Амфилохија се чини да је српска страна озбиљно уздрмана. Тензије и сукоби ДФ и остатка владајуће коалиције се заоштравају. Небојша Медојевић оптужује нову владу да је услов за њено формирање био поновно признање Космета.
Превирања у владајућој коалицији користе структуре бившег режима и уз сарадњу са црногорском службом АНБ уништавају доказе о сопственим незаконитим радњама. Заоштравању ситуације у Црној Гори доприносе и изјаве и даље актуелног председника Ђукановића да ће се борити за Црну Гору па ако треба и из шуме, наравно, кривицу за свој политички пораз пребацује на Србију и Александра Вучића. Све конце у новоформираној влади повлачи Дритан Абазовић (који има свега четири мандата у Скупштини). Дритан себе представља као борца за секуларност, европски пут и особу која смењује остатке бившег режима.
Министи у влади Црне Горе потпуно су непознати јавности, а двоје, министарка Весна Братић и министар Владимир Лепосавић не крију да су Срби. Министарка Братић је због свог опредељења на удару црногорских шовиниста, ДПСа и његових сателита, а сатанизацији ово двоје министара поред медија блиских Милу Ђукановићу придружују се и такозвани грађански медији.
Здравко Кривокапић који је премијер постао искључиво захваљујући СПЦ, српским гласовима и инфраструктруи ДФ изјављује да је чист Црногорац, и да Црна Гора никада неће бити друга српска држава.
У међувремену наставља се црногорско задуживање, остају санкције Русији, а за прво путовање у иностранство нови премијер бира Брисел и седиште НАТО-а. Новој влади је као и старој ближи Загреб од Београда, Сарајево од Бања Луке, Албанци од Срба. Оно због чега је пала влада Мила Ђукановића постаје табу и у влади Здравка Кривокапића, а то је Темељни уговор између државе и СПЦ.
Кривокапић прави конфузне потезе – прво честита Републици Српској празник а затим под притиском повлачи честитку.
У жижу јавности долази министар Владимир Лепосавић изјавом да није било геноцида у Сребреници. Његову смену траже и партије опозиције, Албанци, Муслимани, УРА, Демократе, али и премијер Кривокапић. Једини који стају у заштиту Лепосавића јесу лидери Демократског фронта.
Стање у Црној Гори се није драстично променило ни након девет месеци нове власти. Срби и даље остају маргинализовани, влада Црне Горе одлази по своје мишљење у амбасаде, а оптужују се лидери Демократског фронта да братским доносом према Београду нарушавају суверенитет Црне Горе.
Дубока црногорска држава је и даље под великим утицајем Ђукановића. Посебна је сага Темељни уговор између Српске Православне Цркве и Црне Горе на који се чека, а који по свим приликама неће бити усвојен и ако је Здравко излазио са изјавама да је текст уговора више пута усвојен. Црна Гора је наставила са политиком коју је водио режим Мила Ђукановића. Срби су и даље маргинализовани у многим порама друштва, а до демонтирања спреге криминала и државе коју је спроводила Ђукановићева власт није ни започета. А ка’ ће не зна се.
