Према сведочанству које је у својим мемоарима оставио прота Матеја Ненадовић, он је још у мају 1804. године, пре поласка са Карађорђем у Београд, сачинио један краћи зборник правила који је у његовом одсуству требало примењивати у Ваљевској нахији.
„Сад требало је народу суд оставити. Ја сам имао кормчију и читао законе Јустинијанове и Мојсеову строгост над Јеврејима и испишем неколико параграфа из кормчије. Од који’ побројаћу неке:
- Ко би убио човека, да се убије и на коло метне.
- Ко отме девојку силом, тај женик, кум и стари сват шибу да трче, а други штапови да се каштигују.
- Ко украде јагње, прасе, коња или вола, тај да плати двоје и да се каштигује штаповима.
- Ко утече из војске без допуштења, да трчи шибу.
- Са страже који побегне, да се стреља.
- Који се криво закуне и криво осведочи, тај ону сву штету за коју је сведочио, да плати, штаповима да се каштигује, и да му се никада више ништа не верује, и да се за свагда лажом проглаша.
- Кад се сваде и псују, који се превати за оружје, као пола убиства, да трчи шибу, итд. 14, 15 ли пунктова.“
Наведени пасус јасно истиче да је и почетком 19. столећа, после вишевековног ропства под Турцима, у српском народу и даље живело сећање на српско право из времена Немањића и да је оно по потреби, у одсуству других правних правила, примењивано у пракси.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама: