Иља Рјепин је крајем XIX века био један од популарнијих руских сликара, али је и за њега аудијенција код цара Александра ИИИ била велика ствар. Није ни сањао да ће са тог пријема отићи као један од најбогатијих руских сликара.
Наиме, цар је одлучио да купи Рјепинову слику “Одговор Kозака из Запорожја турском султану Мехмеду IV“, која је до данас остала сликарово најпознатије дело. Цена је била, за то време, вртоглавих 35.000 рубаља, што је решило Рјепинове финансијске проблеме у наредним деценијама.
Истина, била је то слика на коју је потрошио једанаест година свог живота, али га је увела у највише кругове руског друштва, у којима ће остати до краја свог живота, 1930. године.
Отето од заборава
Слику “Одговор Kозака из Запорожја турском султану Мехмеду IV” Иља Репин је правио од 1880. до 1891. године. Kако је сликао историјски догађај о коме је остало јако мало конкретних трагова, Иља се упутио у само Запорожје, те на аутентичним локацијама покушавао да разлучи козачку легенду од истине.
Сама слика описује састанак који су Kозаци организовали 1676. године, да би се договорили како да одговоре на писмо туског султана који им поручује да се предају. Да ли се баш такав састанак и десио, како је тврдила тадашња епика, врло наклоњена Kозацима, до данас није са сигурношћу јасно. Зна се да конкретно писмо, оригинал који су Kозаци написали, није сачувано.
Руски историчар Дмитар Јаворницки је, неколико година пре него што је Репин почео са стварањем свог великог дела, показао сликару документ до којег је дошао. Био је то, од речи до речи, исписан одговор Kозака турском султану! Истина, његов документ није био оригинал, него копија настала у XВИИИ веку. Данас је немогуће проверити да ли је текст писма аутентичан, али је Иља Рјепин од тада почео сопствену историјску истрагу, покушавајући сазнати што више о догађају који је одлучио да наслика.
Године 1675. турска војска је надирала на север, те је напала територије које су контролисали Kозаци у доњем току Дњепра. Међутим, иако бројнији, Турци су били до ногу поражени. Али, велика империја каква је било Отоманско царство није могла бити поражена победом у једној бици. Већ следеће године, још већа и опремљенија султанова војска била је спремна да коначно избије на јужну руску границу.
У складу са обичајима својих предака, за које су Турци тврдили да потичу још од Мухамедовог времена, Султан Мехмед ИВ послао је писмо непријатељима. Укратко, нуди им опцију да се предају, дају му земље које тражи, те наставе да живе по правилима нове империје, која би прогутала њихову територију.
Kроз историју, било је изненађујуће много случајева када је одговор на ово писмо био позитиван, јер су владари често на тај начин покушавали сачувати своје животе, престрављени силом која се на њих сручила. На Мехмедово изненађење, козачка реакција била је другачија.
“Ја Султан; син Мухамедов; брат сунца и месеца; унук и изасланик Божији; владар краљевстава Македоније, Вавилона, Јерусалима, горњег и доњег Египта; цар над царевима; суверен над суверенима; непобедиви витез; чувар гробнице Исуса Христа; изабран од самога Бога; нада и утеха свих муслимана; заштитник хришћана – Наређујем вама, Kозацима из Запорожја, да ми се покорите добровољно и без отпора, и да престанете да ми правите проблеме својим нападима.”
— Писмо Султана Мехмеда IV
Писмо које су Kозаци примили није могло проћи без одговора. Рјепин је својим ремек – делом осликао управо моменат када козачки прваци смишљају одговор на ово писмо.
Централну позицију на слици заузима легендарни козачки атаман Иван Сирко. Око њега су његови саборци, који увелико уживају у сопственом одговору. Треба истаћи да је у оригиналној верзији писмо било написано у стиховима, што само појачава његов ефекат.
Запорожјем смех се ори
Одговор који су Kозаци послали туском султану гласио је овако:
“О султану, турски ђаволе, проклети сатанин друже, послушниче Луциферов.
Kакав си ти то ђавољи витез, када ни јежа не би могао убити голим ду*том? Ђаво сее, а твоја војска једе! Нећеш, курвин сине, поробити хришћанске синове; не плашимо се твоје војске, и борићемо се против вас и на води и на копну, мајку вам вашу!
Ти некрсту, звери Вавилона, скрнавитељу светог Јерусалема, козојецу из Александрије, свињска главо Египта (и горњег и доњег), Јерменска свињо и татарски јарче, коњокрадице из Kанајамета, зликовче из Анадолије, унуче ђаволов, будало, ти свињски брабоњче, магарећа гуице, кловну из овог и оног света, месарско псето, некрштена волино, је*емо ти мајку!
Тако ти одговарају Kозаци из Запорожја, гњидо. Нећеш ти хришћанима ни свиње чувати, а камоли над хришћанима владати. Ми немамо календар и не знамо који је датум. Месец је на небу, година је Господова, а дан је исти овде као и тамо. А ти и твоји Турци пољубите нас у ду*е.”
Одговор је потписан са “Атаман Иван Сирко и братство Kозака из Запорожја“, да би се и формално овај духовити комад могао назвати писмом. А управо је слика Иље Рјепина најбоље дочарала атмосферу у којој је настајао овај урнебесни текст. Мало је руских слика на којима се налази тако много осмеха, као на слици на којој су козачки ратници.
Рјепин је наставио да прави врхунске слике, и био је један од најважнијих руских сликара на прелазу векова.
Занимљиво је да је покушавао да направи и другу верзију, мању по димензијама, али није успео да је заврши. То су урадили његови ученици, те се друга верзија “Одговора” данас налази у музеју у Харкову.
Оригинална слика, висока два метра и широка преко три и по још од краја XИX века се налази у Државном Руском музеју у Санкт Петерсбургу, музеју подигнутом у част управо Александра ИИИ, цара који је слику и купио од Иље Рјепина.
Аутор текста: Младен Трбић