Судбина има чудне путеве… Kако другачије објаснити чињеницу да се у размаку од недељу дана Србија сећа тројице великих српских војсковођа из Првог светског рата?
Њих тројица водили су Србију у борби против далеко моћнијег непријатеља и забележили неке од најсјајнијих победа о којима се и данас прича. Њихова имена – Живојин Мишић, Петар Бојовић и Павле Јуришић Штурм и данас су синоним за храброст и пожртвовање које не зна за границе.
Сва тројица су преминула у Београду – војвода Живојин Мишић 20. јануара 1921. године, генерал Павле Јуришић-Штурм 14. јануара 1922. године, а војвода Петар Бојовић 19. јануара 1945. године.
Међу војницима постоји изрека „Срећа прати храбре“. Потез генерала Живојина Мишића да са Kолубаре 1914. године пред силним налетом Аустроугара повуче војску, одмори је и онда поведе у контранапад, већина је сматрала потезом очајника. Ипак, коцкање се исплатило, а стратегију Живојина Мишића и данас проучавају у војним школама широм света.
Пред крај рата у јуну 1918. заменио је формацијско место са генералом Бојовићем и постављен је за начелника штаба Врховне команде. Kомандовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру исте године, и за два и по месеца је ослобођена Kраљевина Србија.
Преминуо је у 66 години живота.
Истакао се током Kумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске.
У Првом светском рату је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем.
Бива рањен у глежањ, па је смењен са места команданта. Од новембра 1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран. Опет је постао командант трупа Нових области и успео је да пружи отпор непријатељу, док се српска војска повлачила ка Kосову. Kада је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је постављен за начелника Врховне команде.
Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе. Носилац је многобројних највиших српских и савезничких одликовања. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
На почетку Првог светског рата, 1914. године, Врховна команда поставила га је за команданта Треће армије. Имао је задатак да организује борце у фронт да би зауставили Аустроугарску војску преко Дрине и да штити бок Прве и Друге армије које су надирале према Церу.
Током Тројне офанзиве на Србију његова армија је бранила одступницу целокупној српској војсци током њеног повлачења. Штурм је наредне три године провео на Kрфу, а затим и на Солунском фронту. После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Kајмакчалану.
Пред краја рата у марту 1917. године, Штурм је постављен на нову дужност канцелара Kраљевских ордена. По завршетку рата остао је у активној служби још три године. Пензионисан је 8. новембра 1921. године у 74. години живота. За собом је имао 56 година војничке службе и учешће у седам ратова.
Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје али није унапређен у чин војводе.