Животе је током НАТО агресије положило 23 Горанаца, од тога седморица као припадници војске, херојским делима истакли су се Бехљуљ Усени, Ибрахим Маџуни и Берсим Kасемовић.
Чак тројица Горанаца, малог народа на Kосову и Метохији, испунили су Лазаров косовски завет и дали живот за отаџбину. Бехљуљ Усени, Ибрахим Маџуни и Берсим Kасемовић погинули су током агресије НАТО и албанских терориста ОВK на нашу земљу током 1999. године. Поред њих тројице живот за Србију оставила су још четворица Горанаца у униформи војске тадашње СР Југославије.
Последњих дана доста се писало о фудбалеру из Луксембурга Данелу Синанију. Млади Горанац доспео је у жижу јавности, јер су многи сматрали да је Албанац док он јасно и гласно није објаснио да његова породица потиче из Драгаша на Гори и да се родио у Београду.
Бехљуљ Усени (03.06.1972 – 15.04.1999) био је подофицир војске Југославије. Са чином старијег водника дао је живот на караули „Миломир Стојановић“ спасавајући рањене војнике после борбених дејстава и прелета НАТО хеликоптера, типа „апач“. Из себе је оставио супругу и двоје деце.
Ибрахим Маџуни (12.04.1976 – 11.05.1999) био је припадник активног рода војске, мартовске класе. Погинуо је као припадник 125. моторизоване бригаде, у рејону карауле „Kошаре“. Настрадао је од непријатељских минобацачких мина, након што је неутралисао непријатељског снајперисту.
Берсим Kасемовић (19.06.1978 – 12.04.1999) био је на редовном одслужењу војног рока. Погинуо је на положају у Приштини, не желећи да га напусти, током бомбардовања од стране НАТО авијације.
Горанци су као народ одувек били лојални држави Србији. Још у време краљевине Југославије и комунистичке СФРЈ. У рату Србије против албанских терориста и сепаратиста погинуло је 23 Горанаца. Седморица, како смо навели, борећи се у униформи војске Југославије, док је 16 убијено од стране екстремиста током рата и после уласка НАТО на окупирано Kосово и Метохију.
Ако би се тај број упоредио са бројком 18.000 колики је број Горанаца који су стално живели у Гори, узаном делу између Албаније и Македоније, јасно је да добијамо највеће процентуалне губитке у Србији. Не треба заборавити да се мобилизацији 1999. године одазвало 100 одсто способних Горанаца.
Албанци су палили, пљачкали и подметали бомбе многим породичним кућама које су претрпеле велику материјалну штету, затим узурпирали и уселили се у станове Горанаца, укинули Горанску општину и формирали своју. Резултат свега тога је прогон преко 70% Горанаца са својих огњишта. Нису избегли у друге државе, већ у, своју, Србију. Уточиште су нашли у Београду, Новом Саду, Суботици, Новом Пазару, Сомбору. После 2000. године велики број Горанаца се иселио у Луксембург.
