Дешавало се да девојка не жели да се уда за момка или да су је родитељи већ наменили неком другом. У таквим случајевима није била реткост да дође до праве отмице! Момак би обично скупио неколико добрих другова, браће и рођака, сачекао да девојка негде изађе и силом је одводио својој кући.
У отмицу се иде оружјем како год у војску. Намаме девојку код стоке, или кад пође на воду, те је одведу – записао је Вук Караџић описујући ову праксу. Осим на овим осамљеним местима, девојке су често отимане и на очиглед села или вароши – на улици, ливади, вашарима, чак и у црквама. После отмице, пракса би била иста као у првом “случају” – отац момка би дошао код будућих пријатеља тражећи девојчину руку и мир. Родитељи отете девојке су правду могли да задовоље путем закона трежећи да им се девојка врати кући, али у пракси би, осрамоћени, пристајали на брак, нарочито у ситуацијама ако би младићева породица нудила извесну суму новца као “накнаду за губитак радне снаге”.
Отмице девојака у Србији биле су честе, али су увек представљале велику срамоту за село из кога је девојка отета. Често се догађало да се целе породице, комшије, па и цела места “дигну на ноге” како би бранили девојку коју момци из неког другог села покушавају да отму. Није била реткост ни да током ових догађаја “падне крв” и да се све заврши трагедијом. На крај овој пракси је покушао да стане још прота Матеја Ненадовић 1804. године када је приликом састављања закона као један од првих чланова навео забрањено отимање девојке. Карађорђе је касније још и пооштрио казнене мере:
– Ко се усуди да отме девојку, тај младожења да се ишиба кроз шпалир од 300 момака, девојка да се пусти и за кога она хоће нека се уда, куму да се удари 50 штапова, старом свату и деверу 50, а осталим сватовима по 30 штапова – писало је у Карађорђевом закону.
Овај обичај задржао се у руралним крајевима земље и у 20. веку, а у форми “откипљивања младе” симболично, чак и данас.
