Поручник Вељко Миланковић је био командант јединице „Вукови са Вучијака“. Рођен је 5. јануара 1955. године у селу Кремна близу Прњавора (Република Српска), а преминуо 14. фебруара 1993. године у Београду на ВМА (Србија). По професији је саобраћајни техничар и пре рата је био приватни предузетник.
На Видовдан 1991. године, одлучује да помогне свом народу у рату који је тада захватио бившу Југославију. Иде у место Голубић, код Книна и тамо завршава обуку код Капетана Драгана (Драган Васиљковић – Кеп). Миланковић се истицао на обуци као веома дисциплинован и добар војник и по завршетку обуке добија чин поручника. У родном крају формира специјалну јединицу „Вукови с Вучијака“. Убрзо он и његови „Вучјаци“ постају истакнути борци и јунаци. Били су свуда где су се водиле тешке борбе: Модрича, Дервента, Јасеновац, Касић, Пакрац, Окучани, Босанска и Книнска Крајина.
Веома значајну, ако не и пресудну, улогу је имао у пробијању „Коридора Живота“. Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе и са својим војницима је први био у пробијању „чврстог коридора“. Исто тако, његова јединица је у Западној Славонији крајем лета 1991. имала велике успехе у ослобађању српских места. А онда под веома чудним околностима Вељко Миланковић бива позван у Комадну ЈНА у Приједор (БиХ), где је задржан у притвору неколико дана. То је довело до тога да су хрватски паравојници успели да освоје поново српска подручија и створе услове за касније етничко чишћење Западне Славоније у злочиначкој операцији „Откос“ почетком новембра 1991. године.
Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено у аналима Отаџбинског рата: „Момци вечитог поручника Миланковића извели су једини класичан јуриш „на нож“ виђен у рату 1991-1995. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде: НОЖ НА ПУШКЕ! Полетели грудима на непријатељске ровове…
Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао!“
Незахвално је бирати хероје рата, јер свако од њих је уградио свој живот у темеље будуће слободе нашег народа. Но, Вељко Миланковић је са својим „вуковима“ постао легенда још за живота.
Оно што још Вељка Миланковића посебно издваја јесте 2 ствари. Прво је то што се борио увек против неправде… а то значи да није ишао у рат са циљем, да врши злочине и да убија нејач непријатеља. Већ са циљем да српску нејач заштити од усташког и муџахединског ножа. Иако је имао троје деце, схватио је да нема ко да чува његову децу осим њега.
Друга ствар, јесте начин на који је преминуо командант Вукова са Вучјака. Али то има своју предсторију. Наиме, због своје поштења и борбе против неправде Вељко Миланковић се у Републици Српској током рата, још одмах те ратне јесени 1992. сукобио са Жељком Ражнатовићем Арканом. Када је могло доћи до крвавог сукоба између две јединице. Аркан се са својим људима повукао, али му је Вељко остао дужник. Када је Вељко рањен и донет на Војномедицинску Академију 1993. године, то је јавна тајна да се Аркан потрудио да Вељко премине у Београду.
У спомен на Вукове са Вучјака и Вељка Миланковића, Борислав Зорић Личанин, је отпевао песму: Иде Вељко, за њим иду момци.
