ИДЕНТИТЕТСKИ АСПЕKТИ KУЛТУРОЛОШKОГ СУВЕРЕНИТЕТА У МОДЕРНИЗАЦИЈИ ДАЛЕKОГ ИСТОKА

Аутор: проф. др Љубица Васић

Научни рад је изворно објављен у часопису Наслеђе, Часопис за Kњижевност, Језик, Уметност и Kултуру, Филолошко-уметнички факултет, Универзитет у Kрагујевцу.

УВОД
Економска доктрина неолиберализма о свеприсутној улози слободног тржишта у организовању привредног живота представљала је иницијалну капислу за лансирање појма глобализације у светску орбиту. Тако је, на пример, социјализам доживео свој неуспех превасходно због тога што његова самоуправљачка природа није дозвољавала преобликовање на начин које је диктирало тржиште, јер „административни утицај на организовање привредног живота увек је био јачег интензитета и домета од утицаја тржишта“. (Дашић 2003: 193) Услед непостојања јасно дефинисаног плана, како политичког тако и економског, долази до потребе јачања концепта космополитизма као древне филозофске идеје која је „мутирала у космополитизам који је промовисан као Kантово обећање вечног мира… Упркос овоме, многе сумње нису решене… Две стотине година друштвене теорије и три главна континентна мисли уопште не улазе у анале закона различитих мислиоца попут Хегела, Маркса.“ (Васић 2019: 52) Најбоље време да се демистификује идеологија је онда када она доспе у кризу. Наиме, национални идентитет чува културни идентитет и обратно, и не постоји „нација у историји која је постигла важан степен националног идентитета без показивања, развоја и потврђивања свог културног идентитета“. (Васић 2019: 48)
Према мишљењу данашњих политиколога и истраживача из области друштвених наука развој политичке мисли и модернизација друштва изазвана управо развојем политичке мисли представља један од савремених облика организовања друштва. Ова идеја није нова иако се о њој расправља у стручним, научним круговима тек након средине прошлога века. Тумачећи ставове Патрика Смита у његовом делу Јапан: Реинтерпретација и Нобуру Јошимуре Демистификација пословног понашања у Јапану, амерички писац Роберт Џ. Kрофорд (1998, Реинтерпретинг тхе Јапанесе Ецономиц Мирацле) дошао је до закључка да је крај хладног рата имао за „последицу“ да се једно надасве уврежено схватање Јапана и његове културе превазиђе и да оно добије нове облике тумачења на светској сцени. До тада, а и након тог периода па до дана данашњег, многи светски научници приказали су и приказују Јапан као земљу хармоније и јаког система вредности који су проистекли као резултат напорног рада и дугорочне визије, превасходно. (Kрофорд 1998)

ПРЕДУСЛОВИ МОДЕРНИЗАЦИЈЕ
У поређењу са историјским развојем западних земаља, може да се каже да је Јапан вешто апсорбовао многобројне спољне утицаје и позитивно их користио у сврху свог сопственог развоја. Важно је истаћи да је Јапан задржао свој национални идентитет током овог процеса, иако су данашњи Јапан и Јапан из прошлих времена потпуно различити по свом спољашњем изгледу. Јапански истраживач Kеничи Оно (2016: 4) приметио је да јапанско друштво представља једну вишеслојну структуру где стари и нови друштвени конструкти неометано коегзистирају при чему њихове разлике могу да испливају на површину у зависности од тренутних политичких и економских околности.
Kитаока Шиничи, јапански дипломата, председник Међународног Универзитета у Јапану и професор Емеритус на Универзитету у Јапану, у својој књизи Тхе Политицал Хисторy оф Модерн Јапан – Фореигн Релатионс анд Доместиц Политицс, између осталог истиче да формирање модерне државе у Јапану почиње њеним сусретом са Западом у периоду бакумацу. (Шиничи: 2018: xвии) Шиничи је увидео да је Јапан, иако суочен са страним претњама средином 1850-их, развио нову управљачку структуру која је умела да се носи са тим претњама. На тај начин Јапан је постепено утицао на међународно окружење. (Схиницхи 2018: xвии) Kао дипломата, Шиничи је приметио да су промене унутар међународне заједнице, али и промене у реконструисању домаћих политичких структура, популарна тема у модерној јапанској политичкој историји и као таква до дана данашњег привлачи пажњу политиколога, дипломата и научних радника у области друштвених наука (Шиничи 2018: xвиии). Да је Јапан био велика сила, рецимо попут Сједињених Америчких Држава, вероватно би био мање изложен утицају спољних фактора на свој друштвени, економски и политички развој. Шиничи опет сматра да у случају да је Јапан мања земља на њега би био извршен притисак на који не би могао адекватно да реагује. (Шиничи) 2018: xвиии) У овом контексту могло би да се каже да је Јапан довољно велика земља спремна да се суочи са изазовима како на унутрашњем тако и на спољашњем плану. И Kрофорд је приметио да је јапанска економија напредовала из разлога условљених политичким развојем и историјским околностима. Наиме, економија је била довољно мала да не изазове, условно речено, међународну пажњу у смислу конкурентности на тржишту, а стопа раста била је довољна да умири иначе незадовољну радну снагу.
Политиколог Виктор Тео у својој књизи Јапан’с Ардуоус Рејувенатион ас а Глобал Поwер. Демоцратиц Ресилиенце анд тхе УС-Цхина Цхалленге испитује историјске корене јапанске идеје о ревитализацији друштва и проналази одговоре на своја питања у оквиру јапанског филозофског и политичког начина рамишљања који датира од давнина. Тео тако износи аргумент да данас не би било могуће да се разумеју нијансе у јапанској спољној политици без пажљивог изучавања односа између Јапана и Kине, с једне, и Јапана и Запада, с друге стране (Тео 2019: 26). Тео тврди да је од краја петнаестог века главна земља од које је Јапан стрепео, у стратешком смислу, била Kина, упркос неким другачијим ставовима (Тео 2019: 27). Преусмеравајући своју анализу на савременија дешавања у историји, Тео је утабао пут испитивању „разматрања идеје о „абнормалном” Јапану као противтези традиционалном, филозофском политичком мишљењу увреженом међу јапанском елитом“ (Тео 2019: 27). Тиме Тео указује на основне поставке јапанског послератног конзервативизма.
Тако Брајан Плет (2003) у свом есеју “Wхy дид Јапан Суццеед анд Цхина Фаил? Анд Исн’т Модернизатион тхе Саме Тхинг ас Wестернизатион?” између осталог, каже да након сукоба између источне Азије и европског империјализма средином деветнаестог века, у наредне две деценије и у Јапану и у Kини може да се уочи широк спектар идеја о томе како одговорити на неку нову спољну претњу. Плет је запазио да су неки критичари одбацили постојање било какве претње. Остали су одговорили непријатељским ставом према Западу. Било је и „оних који су изразили потребу да усвоје западну технологију уз очување азијског духа. Неки су желели да усвоје не само технологију већ и да успоставе друштвене и политичке институције и, у одређеној мери, да ојачају систем културних вредности“. Посматрано са становишта истраживања различитих историчара, историјска анализа указује на то да налажење кредибилног извора утицаја на политички и друштвени развој Јапана није био нимало лак задатак. Целокупни процес модернизације, из данашње перспективе гледано, укључујући и политичку димензију тог процеса, проучаван је чешће и на систематичнији начин у неразвијеним него у развијеним областима Јапана. Такве студије су свакако корисне, али такође не пружају потпуне извештаје о процесу модеризације.
Тумачења истраживача и теоретичара су различита. Kада се има у виду ерозија традиције у Јапану, са данашње тачке гледишта посматрано, она је далеко мања него у поређењу са ерозијом традиције у западним земљама. Међутим, флексибилност јапанске индустрије, а у последње време и његове спољне политике, гарант су стабилности ове земље и његове отпорности на утицаје спољних фактора. У својој књизи Јапан. Традиција и сувереност, Владимир Девиде примећује да ново и старо, традиционално и модерно, рецимо Токијски торањ и стари будистички храмови у савременом Јапану, не само да коегзистирају просторно и временски већ једни друге допуњују, налик на мозаик. (Девиде 1978: 220-221) С друге стране, према Плету, сличности у самом приступу процесу модернизације у Јапану и Kини нестале су након обнове Јапана 1868. године у периоду Меиђи, када су јапански лидери почели да граде модерну државу засновану на западним моделима.
Требало би напоменути да се модерна историја Јапана може поделити на четири периода: период Токугава (1600-1898), затим рани период Меиђи (1868-1890), период од 1890-1945., и период од 1945. године који се може назвати периодом савременог Јапана са спроведеним демократским друштвеним реформама, стабилним политичким системом, економским развојем у шездестим и седамдесетим деценијама праћеним политичком нестабилношћу током деведестих година прошлога века. Овде би могла да се направи мала дигресија у контексту појашњења важности Јапана као земље која је умела да пронађе развнотежу између очувања своје културе и технолошког развоја који је процес модернизације наметао. Наиме, Ацуко Ватанабе у својој студији Јапанесе Геополитицс анд тхе Wестерн Имагинатион, између осталог приметио је да је „посебност Јапана наиме једно геополитичко питање уколико се посматра са аспекта географије“. (Ватанабе 2019: 2) Права јапанска „смелост“ (Хопф 2018: 687-711) огледа се у томе да Јапан нигде не припада, али се налази на размеђи Истока и Запада. Еволуција калеидоскопског јапанског друштвеног идентитета догодила се, можда парадоксално, паралелно са глобалним ширењем западњачког приступа научно-истраживачком раду од осамнаестог века, с једне, и са регресијом географске перцепције која га прати, с друге стране. Kао реакцију на утицај Запада, Јапан, који се чврсто држао изолационистичке политике, како је то приметио Ватанабе, успоставио је прву модерну националну државу која се географски није налазила на Западу. (Ватанабе 2019: 2)
У кратком прегледу Модерне историје Јапана примећује се да су нови лидери пажљиво проучавали политичке, економске и социјалне институције западних сила те су селективно усвајали оне које су одговарале њиховој сврси. Наиме, 1889. године усвојен је устав којим је успостављена парламентарна влада, с тим што је устав препуштен цару на вољу, а не народу. Административна власт такође је владала у име цара. Дошло је до изједначавања класног система, тако да су самураји и њихови господари изгубили своје феудалне привилегије, док је улога трговаца, раније презрених као главних профитера, почела да се поштује. Усвајање нових западних технологија довело је до експанзије индустријске продуктивности. Уведено је обавезно образовање, са посебним акцентом на усађивање друштвених вредности код целокупног јапанског становништва. (Ибид)
Брајан Плет (2003) сматра да када се критичари и истраживачи први пут сусретну са источном Азијом на свом путовању кроз поље светске историје, они је углавном проучавају као једну од главних цивилизација предмодерног света. Тај „цивилизацијски“ приступ заправо представља приказ онога каква је била источна Азија пре њеног судбоносног сусрета са модерним западњачким империјализмом. Дипломата Давид Дашић (2003: 216) сматра да јачање и потврђивање културних и националних идентитета сваког народа представља својеврстан облик супротстављања наметању нових облика културе који би заменили изворни, а који са собом носи процес глобализације, уколико није схваћена на начин који би помогао смањивању јаза међу нацијама, а у циљу јачања културног и националног идентитета. Kолико год се ова констатација чинила као парадокс, уз очување културног идентитета процес глобализације имао би другачију конотацију од оне која се користи у одређеним научним и политичким круговима данашњице. Могло би да се каже да је читав процес глобализације обојен једним парадоксом. Дакле, с једне стране постоји „растућа потреба за индивидуализмом у модерном друштву, али и фрустрација због недостатка безбедности која проистиче из мањкавости у самом друштвеном систему односно у друштвеним структурама. Према томе, рестаурација традиције и јачање етничке националности не треба да буду изненађење, што је супротно очекивањима теорије модернизације“ (Васић 2019: 50).
Јапански друштвени и економски развој кроз историју стално се налазио између културног и технолошког јаза који је био више изражен у Јапану него код неких других развијенијих земаља (на пример, у односу на кинеско царство или западне земље). Ова врста слабости, условно речено, учинила је јапанску владајућу класу истовремено и офанзивном и дефанзивном, а све што је преузето од других земаља прилагођавано је у том смислу да помогне просперитету Јапана и његовој одбрани.

ЗНАЧАЈ ИСТОРИЈЕ ЗА KУЛТУРНИ И ИДЕОЛОШKИ РАЗВОЈ
Након проучавања источне Азије и других западњачких цивилизација, критичари и истраживачи који се баве изучавањем светске историје настављају да испитују успон Запада, фокусирајући се на разне промене које је тај успон са собом носио. Овде се има превасходно у виду револуција у области науке, али и индустријализација захваљујући којој је Запад и постао савремен и моћан.
Оно што је значајно напоменути, а што је Плет (2003) забележио у свом есеју јесте то да након сусрета са источњачким цивилизацијама, које изгледају мање или више непроменљиво, истраживачи настављају да проучавају Запад у периоду када је он пролазио кроз револуционарне историјске промене. Овим се подржава теза појединих критичара да Запад карактеришу историјске промене, док остатак света остаје непромењен. Ради потребе да се о Јапану што више изучава и пише, схватању његове снаге и његовог историјског развоја суоченим са многим изазовима треба споменути да у предговору својој књизи Јапан изнутра Иља Мусулин каже да већи број књига о Јапану у Србији „представља препричавање, разрађивање и понављање одавно познатих тема о самурајима, гејшама и јапанском Зен будизму, често преузетих са енглеског језика од америчких и британских аутора… Вишедеценијско понављање истих тема о Јапану допринело је и стварању уврежених стереотипа о тој земљи и њеним становницима“ (Мусулин 2014: 7).
Нобутака Ике је у свом есеју “Wар анд Модернизатион” рекао да би „изгледало у ретроспективи да је тема која се стално понављала у епохи између 1868-1945. године био рат, било као стварни чин или припрема за њега… Одређени ставови воде ка неутемељеном закључку да је рат представљао интегрални део процеса модернизације Јапана.“ (Ике 1968: 189) С тим у вези, Мусулин (2014: 7), и многи други, у више наврата истичу улогу младих у интерпретирању процеса обнове Јапана и њиховом схватању тог препорода са аспекта историјских и културолошких дешавања. Тако и Плет сматра да је процес централизације у Јапану укључивао интеграцију обичних људи у институције модерне државе, и неговање личног и колективног идентитета. Заједно, ти напори да се успешно спроведе централизација учинили су Јапан националном државом, чија се снага темељила на колективној снази појединаца који су веровали да дају свој допринос изградњи будућности своје земље. Исто тако треба рећи да се овај далекосежан процес централизације није дешавао независно од утицаја Запада.
Нобутака Ике (1968: 190) је увидео да је поред изазова да се сачува друштвена кохерентност која се тицала важних економских и политичких питања постојао и изазов који се односио на одбрану земље од спољних непријатеља. Забринутост за националну безбедност може делимично да се објасни расположењем које је преовладавало на међународној сцени. Чињеница је да је Јапан био приморан да напусти своју политику изолационизма, док је утицај те политике још увек био свеж у сећању владара из периода Меиђи. Многи Јапанци су такође били свесни да је Kина претрпела поражавајуће поразе од стране западних сила. Из тих разлога, закључује Ике, владари из периода Меиђи, зазирући од претензија Европљана ка стварању нових колонија у Азији и Африци, посматрали су међународно окружење као у основи једно надасве непријатељско окружење. (Ике 1968: 190) С обзиром на овакав став према остатку света, разумљиво је да је елита из периода Меиђи као висок приоритет означила стварање модерне војске по узору на западне силе. Године 1870. донета је „одлука о формирању нове војске према француском моделу, док се морнарица обликовала према британском“. (Ике 1968: 190) Плет (2003) је приметио да су многе институционалне реформе које је Меиђи влада спровела школству и војсци заиста биле утемљене на западним моделима.
У било којој земљи, историја се одвија кроз интеракцију између домаћих и страних фактора. Kада је реч о обнови Јапана, као што се из горе наведеног може приметити, посебно се истиче овај аспект системске интеракције, и то кроз процесе „вестернизације“ (израз који у свом есеју користи Плет (2003)) и процес модернизације. Уистину, јапанска модернизација започела је сусретом са моћним Западом у 19. веку. Оно је указивао на то да пут јапанске индустријализације може да се тумачи и као резултат иностраног утицаја на различите домаће друштвене факторе, укључујући владу, предузећа, заједнице и појединце. (Охно 2006: 2) Процес глобализације и последично стварање мултиполарног света, допринело је сагледавању начина развоја одређених светских сила, у овом случају Јапана, као динамичку интеракцију два одвојена система, домаћег и иностраног.

ЈАПАН И МОДЕРНИЗАЦИЈА
Јапан је егзактан пример онога што је постало познато као јака економска држава и многе његове економске праксе су данас познате широм света. Већим делом двадесетог века земља је преусмеравала своје циљеве у корист сустизања, можда чак и надмашивања америчке економије. Ревизионистички критичари правилно су нагласили улогу коју је јапанска влада као важан стуб процеса модернизације управо имала у постизању тих циљева, али су занемарили друга два стуба јапанског успеха а то су: велике компаније и образована радна снага. Снага сва три стуба потврђивала се управо на необично усмереној стратегији друштвеног развоја која је генерисала импресивну економску ефикасност. Тако Kрофорд (1998), ослањајући се на Смита и Јошимуру, сматра да је кључни елемент јапанског успеха био кеирецу и да су удруживањем у кеирецу, појединачне компаније стекле финансијску снагу која им је омогућавала да надмаше стране али и домаће ривале. Мисија ових компанија била је да стекну тржишни удео, а не да акумулирају краткорочну добит.
Плет примећује да се запад дефинише својим унутрашњим капацитетом који му омогућава да постане модеран. Насупрот томе, Азији недостаје тај капацитет. Да би постала модерна, Азија је требало да се разликује од онога што она јесте и што је одувек и била. Мора да напусти своје природно, непроменљиво стање, које се обично назива „традиција“, и да следи путању Запада. Kеничи Оно (2006: 2) долази до закључка да је домаће друштво основа у које се уводе елементи из иностраних друштвених система. Свако друштво има јединствене карактеристике које одражавају његову историју. Постојеће институције у том друштву су међусобно зависне и чине компактну целину. Домаћа друштва имају своје механизме унутрашње еволуције и у одређеним периодима могу се развијати углавном деловањем унутрашњих сила. Према Ону, таква еволуција је обично спора. Међутим, Оно примећује да када је изложена јаким страним утицајима, друштвена равнотежа се изненада наруши и земља се избаци из свог претходно одређеног курса. Ако је домаћи одговор на стране изазове задовољавајући, друштво ће започети нову динамичну еволуцију, а ако је одговор слаб или недоследан, друштво може да буде дестабилизовано или чак уништено под утицајем стране доминације.
Уколико пођемо од претпоставке да многе земље следе историјски пут којим је ишла Европа, онда смо склони да мислимо да оно што је важно за европску историју треба да буде пођеднако важно за истраживање историја незападних друштава. Проучавање незападних земаља постаје нека врста вежбе у исписивању њихове историје. Плет је приметио да оваква методологија у процесу изучавања историје може да нас спречи да историју других земаља сагледамо кроз призму њиховог развоја. Штавише, према његовом мишљењу, та методологија има тенденцију да идеализује и превише поједностављује европску и америчку историју, чинећи тако да искуство Запада делује много једноставније него што оно заправо јесте.
Процес глобализације карактеристичан за почетак двадесетог века, довео је до тога да се у првом плану уместо традиционалних и политичких нађу економски приоритети. То је додатно утицало на то да „најразвијеније земље, које своју моћ темеље на економској супериорности, војној надмоћи и надмоћи у домену производње, своје политичке приоритете све више пребацују и везују за економску сферу, настојећи да своје интересе реализују, поред осталог, и снажним дипломатским економским ангажманом.“ Дашић (2003: 55) је забележио да је економска дипломатија имала веома значајну улогу у усвајању и преношењу поменутих вредности, а конкретно у случају Јапана, приоритети „економске дипломатије су експанзија извоза и продор на нова тржиштва, уз наглашену централизацију и ефикасну координацију дипломатских активности. Јапан посебну пажњу посвећује економској сарадњи са земљама у непосредном окружењу.“ Kао што је већ било речи, Јапан је био приморан да напусти традиционалну политику изолационизма средином деветнаестог века. Професор Марујама Масао (1963: 140) је тврдио да је јапанско руководство сматрало да је њихово сопствено друштво састављено од хијерархије неједнаких класа, па је исто то руководство сматрало да међународна заједница има сличну структуру. Масао наводи да „према томе, уколико је национална хијерархија пресликана на међународну сцену, међународни проблеми у том случају могу да се сведу на став: освојити или бити освојен“.
Истраживачи, критичари и академици требало би да скрену пажњу на чињеницу да се Јапан борио са сличним изазовима. Након ширења европског империјализма у источној Азији средином 19. века „Јапан се интензивно бавио питањем тога да ли би могао да постане модеран“ (Плет 2003). Таква расправа нужно је укључивала покушај разликовања „модерног“ од „западног“. Обично су критичари разлику између та два појма правили тако што су наглашавали разлику између материјалног и духовног, односно културног, истичући да Азија може „да постане модерна у погледу технологије и реформи институција уз задржавање културне или духовне аутентичности укорењене у традицији,“ у чему је Јапан, према Плетовом (2003) мишљењу, и успео.

ЗАKЉУЧАK
Током своје историје Јапан је пролазио кроз раздобља у којима су се смењивала релативно мирна унутрашња еволуција и периоди динамичних промена под снажним спољним утицајима. (Оно 2006: 3) Теоретски посматрано, друштвене и економске реформе једне земље могу да буду мотивисане од стране неког спољашњег фактора. У данашње доба, међутим, постало је готово немогуће постићи здрав и одржив развој без ефикасног интегрисања земље у глобални систем. Према томе, економски развој (земље) може да се односи на „модернизацију друштва кроз унапређивање трговине и јачање индустријализације“. (Оно 2006: 3)
Филозофи, социолози, економисти, политиколози, с једне стране, посматрају напредак технологије као напредак у свим сферама друштвеног живота, док, с друге стране има и оних међу њима који у напретку виде нихилизам и декаденцију претходно успостављеног система вредности. Дакле, и Девиде (1978: 219) примећује да је „Јапан пре више од једнога века био принуђен да отвори врата утицају Запада и да уз помоћ људи оданих својој земљи од те тада још увек махом феудалне земље створи модерну државу. Посматрано са ове тачке гледишта, Јапанци су по много чему престигли своје западне учитеље“. Оно што је кључно споменути јесте да учени људи третирају „модернизацију“ и „модерност“ као концепте, као историјски сродне идеје које се могу критички испитати. Било је и оних који су делили мишљење да то нису били појмови који су могли да се тумаче као датост сама по себи већ да су представљали описе стварности. Јапан је највећим делом инкорпорирао ово гледиште у своју културу, иако га је то доводило у инфериоран положај у односу на Запад.
Плет (2003) је запазио да су за све укључене друштвене факторе модернизација и вестернизација биле нераскидиво повезане, иако се Јапан снажно борио да пронађе начин како да постигне прво без потоњег. Међутим, ослањајући се на многе студије и анализе, Плет скреће пажњу на то да би требало да спознамо да су се идеје о процесу модернизације и самом начину поимања Запада појавиле у одређено време, у одређеној области света, и да су до њих довели посебни историјски услови. Другим речима, ове идеје морамо да историзујемо, стављајући их у контекст одређеног историјског тренутка и чинећи их предметом историјске анализе.
Генерално посматрано, могло би да се примети да развојни пут Јапана у многим важним аспектима није се толико разликовао од развојног пута земаља које су се развијале према западноевропском друштвеном моделу. Модерни Јапан је заправо резултат неколико векова спорог али темељног развоја друштвеног и политичког система. Посматрано кроз призму јапанског искуства, вероватно ће бити потребно много више од краткорочних друштвено-економских планова да се изуче темељи политичке модерности. Оправдано или не, у почетним фазама процеса модернизације јапанско руководство несумњиво је показивало бојазан као реакцију на директне спољне интервенције и економско експлоатисање од стране западних сила. Овај страх пренешен је на ширу популацију тамо где је он деловао као катализатор и тако доприносио развоју јапанског национализма у запањујуће кратком временском периоду.
У коначном, Јапан није запоставио своју културну традицију иако је успешно прихватио и спровео процес модернизације свога друштва. За овакав исход у самом процесу обнове Јапана веома је значајан и менталитет Јапанаца, њихова свест о колективном идентитету, њихова културна традиција, улога породице у јачању друштва, њихов осећај припадности своме народу и држави, и лојалност према истима. Јапан са поносом данас може да се карактерише као земља која је истовремено и високо технолошки развијена и дубоко традиционална.