Данас ћемо да се сетимо једног догађаја који тек временом добија на значају и афирмацији уједно хвалећи једног легендарног спортисту и Србина за то што је тако нешто први јавно учинио и зато што је просто, било свесно или несвесно, очитао лекцију читавој српској нацији из родољубља.
Наиме, 19. августа 1990. кошаркашка репрезентација Југославије победила је СССР у финалу светског првенства у Буенос Ајресу, у Аргентини. Нажалост, сви Срби знају ко је све нашао уточиште у Аргентини у великом броју после Другог светског рата, и шта су то ”пацовски канали” које су користили римокатолички званичници како би пребацивали виђеније усташе преко Ватикана и италијанских лука попут Ђенове у Аргентину у којој су тада владале десничарско-популистичке владе пријатељски настројене према бројним немачким нацистима и европским фашистима, попут хрватских и италијанских.
Након величанствене победе кошаркашке репрезентације још увек постојеће Југославије и бројних српских играча у њој који су били махом заокупљени спортом, а не политиком и националним делима, прослави на паркету је пришао један човек са веома чудном заставом.
У питању није званична хрватска народна или државна застава, како то хрватски медији још од тада воле пропагандно да понављају изигравајући жртве, а многи наши неуки новинари то прихватају здраво за готово. Ради се о усташкој застави са првим белим пољем на шаховском грбу хрватске заставе. Дакле, кад год видите да шаховско поље са леве на десну страну почиње белим пољем, знајте да се ради о усташкој застави, тј. о застави ”Независне Државе Хрватске”! На паркету дворане ”Estadio Luna Park” у центру Буенос Ајреса се, дакле, по први пут у директом преносу у Југославији нашла усташка застава коју је неки навијач или фотограф изнео да са њом прослави победу кошаркашке репрезентације Југославије.
Шта сваки Србин пред усташком заставом треба да ради? Па, исто оно што би и сваки Јеврејин урадио када би му неко изнео заставу нацистичке Немачке са кукастим крстом.
Српски легендарни кошаркаш Владе Дивац је био на висини свог националног задатка. Он је ту злочиначку заставу под којом су клане стотине хиљада његових сународника, укључујући жене, децу и старце – само зато што су били Срби православне вере, отргао од усташког фашисте и уклонио је са прославе златне медаље.
Ко је био човек који је донео усташку заставу на паркет? У питању је Томас Шакић из Розарија, предграђа Буенос Ајреса, познатом по броју усташа који су ту нашли уточиште. Томас Шакић је син Динка и Наде (Есперанце) Шакић, ноторних усташких зликоваца одговорних за брутална убиства хиљаде невиних Срба и Јевреја. Динко Шакић је као усташки ”часник” у администрацији комплекса логора Јасеновац још од његовог формирања 1941, а 1943. долази на чело Јасеновца где остаје све до његовог краја. Динко Шакић је лично учествовао у масакрима Срба, чак и у масакрима српске деце, што потврђују бројна сведочанства и извори. Мајка Томаса Шакића, Нада, била је полусестра Вјекослава ”Макса” Лубурића, оснивача логора Јасеновца и незабележеног масовног убице. Нада је са 16 година почела да ”ради” у Јасеновцу, поставши касније и управник логора Стара Градишка у који су махом одвођене жене и деца.
Дакле, Владе Дивац 19. августа 1990, на велики српски празник Преображења Господњег, у Буенос Ајресу отима усташку заставу сину усташког зликовца Динка Шакића. Тиме најављује преображење српске нације, која уз велике забуне и грешке, постаје свесна погубности и неодрживости своје позиције у комунистичкој Југославији. На тај начин овај велики српски спортиста држи лекцију из родољубља целокупном српском народу.
Како сазнајемо из документарног филма „Once Brothers“ у продукцији америчког ESPN-a и NBA лиге, легендарни југословенски и хрватски кошаркаш, ”политички” Хрват и етнички Србин Дражен Петровић престао је да комуницира са својим некадашњим најбољим пријатељем Владом Дивцем управо због овог догађаја. Е, сад да ли се иначе престаје са комуникацијом са најбољим пријатељем око отимања једне злочиначке фашистичко-усташке заставе, процените сами. Оно што треба разумети јесте позиција Дражена (од милоште ”Драже”) Петровића као сина Србина Јована ”Јола” Петровића из Требиња у сред атмосфере опште хистерије неоусташтва која је изнедрила модерну државу Хрватску. Но, да ли је оправдано због тога одрећи се најбољег пријатеља?
Владе Дивац, члан кошаркашке Куће славних у Спрингфилд, Масачусетсу и свакако један од највећих српских спортиста свих времена, заслужује свако поштовање свог народа, а Преображење 1990. у Буенос Ајресу се не заборавља!
А ви, Срби, кад год видите хрватско шаховско поље са првим белим пољем имате обавезу да реагујете као Владе Дивац!
