Замак Фрејер у предграђу Париза (у коме је сниман део култне „Девете капије“ Поланског) је раскошни нео-ренесансни замак из половине XIX века, највећа тада изграђена палата у Европи – а за пребогатог Џејмса Ротшилда и његову сујетну идеју да по сваку цену надмаши свог британског рођака, како у величини, тако и у раскоши здања (обојици је архитекта био исти, ко други него чувени Паxтон).
Замак је, почетком шездесетих година претпрошлог века, отворио лично француски краљ Наполеон Трећи, и све од тада је то центар најлуксузнијих забава „високог друштва“, место за дружење европског племства и светских богаташа са најпознатијим уметницима и глумицама, најзначајнијим политицарима и интелектуалцима сваке генерације…
У поменутом замку је Мари-Елен, супруга Ги де Ротшилда, 1972. године организовала ову чувену „забаву под маскама“ посвећену европском надреалистичком покрету.
Присутан је био „цео свет“ (како то Французи умеју да кажу, а домаћини су покушали да надмаше Вајлдову, Уисмансову и Д’Анунцијевску имагинацију и направе дендијевски „бал свих балова“, савршен спој маште и новца.
Уместо тога, ово је ипак испало некако више као „бал вампира“ и окултна вашарска представа (Гранд Парада „пијанства и кича“), без обзира на учешће неких од најлепших жена и најмоћнијих мушкараца планете. Ту ни (овде такође присутни) Салвадор Дали није могао да помогне.
Постављам ово као још један доказ да се не може све купити новцем. А најтеже је од свега, изгледа: купити стил. И укус.
