Француски филозоф Ремон Арон рекао је још крајем шездесетих година прошлог века: „ Националности остају, режими одлазе”. Само што је крајем осамдесетих година прошлог века „перестројка” у СССР-у изнедрила првобитни либерализам – већ је између Балтика и Кавказа, између Лавова и Владивостока започет такав процес радикалне дезинтеграције да је чак и Збигњев Бжежински то назвао „либанизацијом” мултинационалног Совјетског Савеза. Крај СССР-а био је и почетак међунационалних сукоба на територији некадашњег Совјетског Савеза. И некадашњи савезни секретар за народну одбрану СФРЈ генерал Вељко Кадијевић рекао ми је у интервјуу, у децембру 1990. године „да ЈНА неће дозволити либанизацију Југославије”. А то се управо и догодило. Три мултиетничке државе у Европи су се распале: Совјетски Савез, Југославија и Чехословачка. Ремон Арон био је у праву.
Преостали део Западне Европе, која је кроз пројекат Европске уније тежила да сруши националне баријере и да се окупи под кровом заједничког европског дома, са одређеним изненађењем и запрепашћењем је примио к знању почетак националистичких струјања за која се сматрало да су коначно ликвидирана стварањем националних држава после завршетка Другог светског рата.
Да ли је онда у неким земљама источног блока, па и у несврстаној Југославији, крај комунизма био и почетак ере национализма? Може ли се до политичке слободе доћи без њеног тмурно-реакционарног наличја или ослобођење од диктатуре уједно значи и аутоматско ослобођење оних снага које су се пре тога могле обуздавати само по цену диктатуре? Национализми и у првој и у другој Југославији обуздавали су се само по цени овакве или онакве диктатуре. У првом случају краљ Петар, у другом случају партија и друг Тито.
Изгледа да у дијалектику просвећивања спада и то да увек изазива супротно од онога чему тежи: са слободом, чежњу за ново везивање, пример су нове чланице НАТО-а с Истока, добровољни договор националних држава на Западу, екстремну регионализацију на Истоку и борбу за право народа на самоопредељење, спремност да се за жељену независност жртвује све, а ако устреба чак и правна држава и демократија, случај Југославија…
Свет је то већ доживео неколико пута, до распада хабзбуршког царства народи Дунавске монархије распршили су се као ослобођене куглице живе и када су створене нове мале државе, или савези држава, да би и то све касније потонуло у нове међунационалне сукобе. То је био почетак ослобађања малих нација, како кажу једни, или тријумф партикуларних интереса, како тврде други. Без обзира на то да ли се ради о Косову, или Кишињеву, историја се понавља. Великом делу човечанства очигледно још увек тешко пада заједнички живот са људима другачијег језика, културе и расне припадности. И то је, пре свега, онда када политичка несигурност и економска беда угрожавају његову егзистенцију, управо тада у човеку се буди његова дубоко укорењена потреба за хомогенизацију и где год може појединац тражи спас у окриљу оног регионалног малог система који обично називамо домовином, отаџбином, или државом. Остало ми је у незаборавном сећању, приликом прве шетње Менхетном, давне 1983. године, схватио сам да су Кинеска четврт и Мала Италија више него само фолклорна ознака у плану града једне светске метрополе.
И у томе нема ничег лошег. Тек када један народ западне у лудило искључивости и у својој охолости почне да прогони, потчињава, или чак истребљује друге народе, то је поуздан знак да нешто није у реду са његовом структуром вредности. Претерани национализам и мржња према другом народу, или народима, обично су израз реално постојећег или умишљеног егзистенцијалног страха, који друштво није више у стању да савлада осим у масовном размеђивању, или дистанцирању од оних који другачије говоре, другачије мисле, имају другачију веру, или другачију боју коже.
Неки национализму, бар на почетку, придају и еманципаторски и прогресиван значај, неки му дају и легитимацију у оквиру борбе за независност, али ако се он на крају изроди у нетрпељивост и мржњу према другим нацијама, онда је то болест.
Европа је дуго веровала да су и данашњи националистички тонови са Балкана само реликт прошлости. Распад Југославије и садашња збивања на Косову показују да је национализам, без обзира на то да ли је потекао из већинске или мањинске нације, увек био плодно тло за антицивилизацијске и антидемократске тенденције што све повећава опасност од нових сукоба.
Немачки социолог Норберт Елијас је у својој књизи „Студије о Немцима” навео: „У комуникацији међу земљацима израз ’нација’ носи у себи осећање снаге која је издваја од осталих. Колектив на који се позива делује као нешто што највише вреди, што је свето, чему се треба дивити и указивати поштовање. Ова осећања се протежу и на употребу силе, или ако дотле дође, на мучење и убијање људи других нација”.
Нека се свако препозна у овом тексту, тек сецесија и самоопредељење не могу решити све проблеме на простору некадашње Југославије. Косово је можда последњи пример, јер етнички империјализам Приштине није и будућност уједињене Европе. При чему ови у Приштини нису империјалисти, прави империјалисти су њихови ментори…
Мирослав Лазански
Извор: politika.rs
