Patrick Wright, бивши директор британске дипломатске службе, у својој новој књизи Иза дипломатских линија / Behind Diplomatic Lines даје поучан увид у поглед на свет Margaret Thatcher. Бивша британска премијерка је желела да Јужноафричка Република постане „земља белаца“ и сматрала је да избеглице које су из ратом угроженог Вијетнама бежале на бродовима треба бацити у море пре него што стигну до Хонг Конга. Осим тога, покојна премијерка је нарочито била обузета „германофобијом“.
„Била је опседнута идејом немачке доминације у европској заједници“, пише Wright. „Само помињање уједињења Немачке за њу је било ноћна мора“. У једном тренутку ситуација је постала тако лоша да је бивши министар иностраних послова Douglas Hurd изјавио: „Кабинет премијерке чине три дела: скупштинска заседања, унутрашњи послови и ксенофобија.“
Немачки амбасадор у Британији је био на добром трагу када је ове недеље изјавио да су присталице брегзита опседнуте Другим светским ратом. Указујући на популарност филмова као што су Најмрачнији час / Darkest Hour i Dankerk / Dunkirk, амбасадор Петер Амон је рекао: „Историја је пуна двосмислености и успона и падова, али ако се фокусирате једино на то како је Британија сама стајала на бранику слободе у Другом светском рату, како се храбро супротставила немачкој доминацији, па, то је лепа прича, али она не решава ниједан од проблема данашњице“. (Ако нас је Други светски рат ичему научио, то је да ништа не можемо сами. Зато се наиме и каже да смо били једна од земаља савезница.)
Било је неколико добрих разлога да се гласа за излазак из Европске уније – иако их је кампања за излазак ретко помињала и извесно није због њих победила. Носталгија за специфичном и особеном верзијом наше историје знатно је старија од брегзита. Подсећајући на речи песме коју Британци скандирају кад год Енглеска и Немачка играју фудбал – „Два светска рата и један светски куп“ – академик Паул Гилроy у својој књизи Након империје / After Empire каже: „Хвалисање које ово скандирање одражава саставни је део ширег стања порицања. Оно нам показује да силазна путања британске 20-овековне историје није битно утицала на наш доживљај себе самих. Ми верујемо да су генерације које су тријумфовале у светским ратовима 1918. и 1945. године и даље међу нама – невидљиве, али опипљиве.“
Амон је само донекле у праву. Иако се у позадини брегзита свакако наслућује меланхолична чежња за славном прошлошћу, период који брегзит призива није Други светски рат већ један дужи, мање цењени и мање отворено слављени период – доба империје. Подсећања на светске ратове су у неким људима појачала већ присутно осећање пркоса, али сећања на империју су била пресудна. Наша колонијална прошлост и неспособност да се изборимо са њеним исходима код многих људи стварају утисак да смо ми далеко већи, снажнији и утицајнији него што заиста јесмо. У једном тренутку смо убедили себе да је разлог због којег се налазимо у центру већине мапа света то што се свет врти око нас, а не то што смо их ми цртали.
Већина је гласала за излазак из ЕУ посматрајући свет кроз тако искривљено сочиво („Вратимо реч ‘велика’ у Велику Британију“). Аммон објашњава те фантазије ратним причама које су поборници бреџита слушали у детињству. „Наравно, сваку државу дефинише њена историја, а неке себе посебно дефинишу кроз искуство ратова претходних генерација – многи се неизмерно поносе оним што су њихови очеви радили у рату“. Али империја је у имагинацији људи надживела рат и део је идентитета многих поборника брегзита.
Douglas Carswell, једини посланик Странке за независност Уједињеног Краљевства (УКИП) у време референдума, одрастао је у Уганди; Арон Банкс, који је финансирао УКИП и ксенофобну Леаве.ЕУ (Напустимо ЕУ) кампању, провео је детињство у Јужноафричкој Републици, где је његов отац био управник на плантажама шећера, као и у Кенији, Гани и Сомалији; Хенрy Болтон, актуелни вођа УКИП-а, рођен је и делом одрастао у Кенији; Роберт Оџлеy, шеф медија у организацији Воте Леаве (Гласај за излазак) има чврсте породичне везе са Зимбабвеом. Можемо само да претпоставимо какав су утицај те формативне године извршиле на њихове политичке светоназоре (Carswell свој либертаријанизам приписује „деспотској владавини“ Идија Амина).
Империја није била присутна само у кампањи за излазак из ЕУ. Она сада уобличава нашу преговарачку стратегију. Тако смо у протеклих 18 месеци прешли пут од охолости до понижења. Већ неколико генерација уназад ми посматрамо своје предности и слабости других кроз погрешну страну увеличавајућег стакла. Иако је наш ослабљени положај у свету сасвим очигледан ми, баш као наш министар спољних послова Boris Johnson који у Mjanmaru рецитује Kiplingovu песму натопљену империјалном носталгијом – нисмо у стању да се прилагодимо.
Наше буђење из империјалног сна би било смешно (мада нам се многи смеју) када његове последице не би биле тако тешке. Boris Johnson је у доњем дому парламента изјавио да ће 27 земаља чланица ЕУ „мало сутра“ добити огромну одштету због изласка Британије из ЕУ. То мало сутра је стигло и сад ћемо морати да платимо 35-40 милијарди фунти.
По угледу на Margaret Thatcher, Theresa May се у току изборне кампање прошле године хвалила да је „јако тешка жена“. „Следећа особа која ће то искусити биће Jean-Claude Juncker“, тврдила је она. Онда су председник Европске комисије и његов тим гледали збуњену Theresa May у чијем понашању није било ни трага надмоћи и ратоборности. Након једне вечере у Даунинг стриту, европски преговарачи су закључили да она „не живи на Марсу, него у некој веома удаљеној галаксији.“
У току недавног састанка иза затворених врата између Theresa May и немачке канцеларке Ангеле Меркел, две лидерке су наводно водиле трагикомичан разговор налик поквареној плочи. Theresa May је питала Ангелу Меркел: „Која је ваша понуда?“ Ангела Меркел је одговарала: „Али ви одлазите – не треба ми да дајемо понуду. Кажите шта желите“. На то је Theresa May узвраћала: „Која је ваша понуда?“ И тако у бескрај.
Промена лидера не би донела ништа ново. Theresa May, којој недостају не само ауторитет и кохерентност, већ и релевантност и кредибилитет, у овом тренутку је слика и прилика не само сопствене владе него и целе земље. Заговорници брегзита су на први поглед добили оно што су хтели: брегзит. Они су мислили да ћемо моћи да диктирамо услове. Не можемо. Мислили су да ћемо моћи тек тако да одемо. Не можемо. Њихов план је као план пса да вози кола за којима трчи. Сада им постаје јасно колико мало суверенитет значи за земљу величине Британије у неолибералној, глобализованој економији – осим ако не рачунамо то што ћемо имати плаве, а не црвене пасоше (које смо могли имати и без брегзита). Није нам потребна промена лидера већ промена правца кретања.
Theresa May је лично одговорна за кризу у којој се налазимо у оној мери у којој је Anthony Eden био лично одговоран за Suecku кризу 1956. Кад смо већ код тога, та криза нам пружа бољу паралелу за разумевање ситуације него она са Другим светским ратом. Било је потребно да Британија и Француска наступе са претераном самоувереношћу – казнивши Египат због преузимања Суецког канала од колонијалних сила и његове национализације – да би увиделе колико је њихов утицај опао после уласка САД на светску сцену.
„Француска и Енглеска никада неће бити силе на нивоу САД-а“, рекао је тадашњи канцелар Западне Немачке, Конрад Аденауер, француском министру спољних послова. „А неће ни Немачка. Преостаје нам само један начин да заиграмо одлучујућу улогу у свету: да ујединимо Европу… Немамо времена за бацање. Уједињена Европа ће бити ваша освета.“
Британија поново наступа с претераном самоувереношћу. Радије живимо у прошлости него да од ње нешто научимо. Зато је наш садашњи положај ослабљен, а будући неизвестан.
Gary Younge
Превела Неда Радуловић-Viswanatha
Извор: pescanik.net / theguardian.com
