Александар Ламброс, књижевник, историчар уметности, преводилац и публициста, преминуо је јутрос од последица инфаркта.

Годинама је објављивао блог на сајту Б92, али је касније због својих политичких ставова цензурисан и забрањен. Пише колумне за Југмедиа сајт. Његове чланке су касније наставили да објављују десничарски сајтови Патриот, Видовдан, Србин.инфо и други, иако је био припадник ЛГБТ и декларисани атеиста али је као родољуб дубоко разумео историјски крст српског народа.

О Српској цркви Ламброс временом мења став схватајући да је заправо Српска црква не само чувар националног бића српског народа, него управо мета похода западних крсташа. У више статуса на друштвеним мрежама отворено о томе пише, пре свега истичући аутентичност културе и уметности која је рођена у окриљу Српске цркве.

Редакција портала Чудо опрашта се од дугогодишњег пријатеља и сарадника Александра Ламброса.

Ламброс је  имао прилику да изложи  своје личне уметничке збирке, „коју трудољубиво и не без много одрицања, градим неколико година уназад. И то не било где! У библиотеци владичанског двора у Пакрацу!“

Колекционарство као чин побуне и отпора
Велику ствар имам да обзнаним! Излажем, први пут, део своје личне уметничке
збирке, коју трудољубиво и не без много одрицања, градим неколико година уназад. И
то не било где! У библиотеци владичанског двора у Пакрацу! Место од изузетног
значаја и престижа за српску националну културу. За вас који не знате, а донедавно ни ја нисам знао, ево неколико података који ће вас сасвим извесно импресионирати (и учинити национално поносним).


Епископска књижница у Пакрацу је трећа библиотека српске цркве, после Хиландара и Патријаршије. По свом значају Пакрац је исто што и Сент Андреја, Сремски Карловци, Цетиње… То је најзначајнија српска библиотека западно од Дрине и Дунава. Друга библиотека у свету по броју старих српских штампаних књига. Свака десета књига коју су Срби штампали у XVIII веку је у Пакрацу. Свака десета књига коју су Срби штампали у XVIII веку је у Пакрацу. Основао ју је 1786. године епископ пакрачки Кирило Живковић, што је чини девет година старијом од петроградске Руске државне библиотеке. Поређења ради библиотека Британског музеја основана је 1753. а она манастира Св Галена (у Швајцарској) у свом садашњем облику 1767. године. А
случајни Срби из редова окупационо-колаборационистичке елите вас убеђују да смо
културно инифериорни.


Библиотеку је 1941. године одузела НДХ. Године 1945. су је задржали комунисти и
потуцала се од немила до недрага до половине осамдесетих, када је оно што је од ње
остало враћено у двор. У рату 1991/92. спасао ју је хрватски официр Иван Хити
(хрватске снаге наложиле су њено уништење). Од тада до 2007. године налазила се у
загребачкој националној и свеучилишној књижници. Одатле је у Пакрац пренесена
2017. године и чува се у епархијском депоу одакле ће бити пренесена у двор кад се
заврши обнова просторија у источном крилу намењених за смештај библиотеке, што се
очекује да буде ове године. Иначе, библиотека садржи и значајну рукописну збирку с
књигама углавном из 16. века. Једна од две сачуване књиге Јоакима Вујића су у њој,
као и једини потписани примерак од пет примерака првог издања Вуковог превода
Новог завета.


Имајући у виду престиж славонске епархије и пакрачке библиотеке и њихов немерљив
значај за српску историју и културу у најширем смислу, могу само да будем неизмерно
поносан на чињеницу да ће у њој бити изложен део моје колекције (уједно биће то и
прва изложба након обнове).

Овде се, за оне који су боље упознати с мојим радом, може поставити питање неколико условно речено „контроверзних“ момената. Откуд први атеиста Србије да излаже у двору једне од епархија СПЦ? Од тренутка кад сам освестио чињеницу да je СПЦ, а то је недавно у свом интервјуу за „Глас Америке“ отворено и потврдио генерал
потпуковник Френклин Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених
снага у Европи, у очима НАТО главна сметња за „довршавање посла на Балкану“, мој
ми је атеизам постао другоразредан у односу на српске националне интересе. Српство
изнад свега! На моје више него пријатно изненађење, достојанственик СПЦ с којим сам
око изложбе сарађивао ни у једном тренутку није потегао мој претходни друштвени
ангажман солидно базиран на атеизму и оштрој критици СПЦ, а на још веће
изненађење питање естетике изложених радова за које сам дубоко уверен да нису нужно по укусу цркве (међу изложеним радовима су и неки, превасходно Александра
Тодоровића имам у виду, који се отворено баве критиком цркве као институције) ни у
једном тренутку није било потегнуто. Штавише, аутоцензурисао сам се, избацујући из
селекције радова неке који су одисали претераном еротичношћу, сачувавши их за неко будуће излагање у у неком несакралном простору. Уосталом, можда не би требало да сам толико изненађен – СПЦ није никад, као рецимо римокатоличка црква, имала индекс забрањене литературе, нити је спаљивала жене нити подржавала нацисте.
Други „спорни“ тренутак може се видети у чињеници да део своје колекције излажем у
ономе што је административно данас Хрватска а што је за мене историјски српска
земља – Славонија. Ово не би требало никога да изненади – Срби су у ономе што је
данас Хрватска, одувек били авангарда – основали су им и фудбалски клуб „Хајдук“ и
загребачки аеродром, да поменем само неке институције, дали им књижевни језик итд
… па што би онда чудило да Србин излаже савремену уметност у Пакрацу?
Древно је начело колекционарства да скупљаш или жанровски (мртву природу,
пејзаже, акт итд) или технику (уље, цртеж, акварел …) или период (одређени правац
или временски период). Само се овог последњег држим – скупљам савремену српску
уметност, тј. сликаре који стварају у времену у ком живим. Остало бих доживео као
ограничење радости колекционарства. Зашто уметници савременици? Зато што је део
невиђеног узбуђења ако већ не и сво узбуђење у томе да се ослониш искључиво на
сопствене уметничке инстикте који касније добију потврду (или пак не) кроз излагања
у иностранству и добијање угледних ликовних награда. Зашто српски уметнници?
Поред тога што имам природну везу са Србијом зато што је изузетно важно да баш у
овим временима често виђеним као једно од најтежих у дугој националној историји,
остане траг о томе да домаћи стваралачки гениј није ни у једном тренутку престао да
цвета и то ништа мање раскошно него у неким срећнијим земљама, а у једној од њих,
Француској, и живим па могу да пратим и поредим. Осим потребе за лепотом, утехом,
промишљањем смисла, моја колекција постаје и чин патриотизма, личне побуне и
отпора и непристајања на судбину коју је неко други смислио за тебе.
Често се чује оцена да је српска култура у јадном стању. И сам сам то често помислио.
Сада, међутим, мислим да је у одличном стању с обзиром на турбо ријалити
културолошки модел који колаборационистичка политичка елита у складу са својим
политичким амбицијама пласира, као и у односу на терор случајно српске, подједнако
комесарске и колаборационистичке, србомрзачке и југоносталгичарске „елите“ која је
окупирала безмало све медије и српске институције а која већ деценијама уназад не
престаје да нас ментално силује својим чињенично нетачним небулозама о
деведесетим, геноцидима, великосрпској идеологији и сличним.
Ова изложба је један у низу од многих доказа, виталности српског стваралачког генија, чак и у временима као што су ова наша.
Изложба ће се отворити на Божић, у 19. часова у владичанском двору у Пакрацу, на
њој ће бити изложени радови Александра Тодоровића, Владимира Лалића, Дамјана
Ковачевића, Ендре Пеновца, Милета Шауле, Вељка Ваљаревића, Маријане Ракичевић,
Зорана Игњатовића, Андреја Конопека, Кристине Пирковић, Данке Димитријевић,
Иване Живић, Војислава Радовановића, Марјана Дјарматија, Андријане Даниловић,
Марка Стајића и Горана Витановића.