Владимир Кршљанин – српски писац са руским држављанством
Да бисмо се сјединили, треба више да се дружимо
Ове, 2024. године ће се у руском преводу појавити књига „Нови свет“. Њен аутор је Владимир Кршљанин, српски научник, писац, дипломата и политичар, потпредседник Међународне словенске академије наука, образовања, уметности и културе, члан председништва Светског савеза слобопдних мислилаца, секретар међународног комитета „Слободан Милошевић“. Прошле, 2023. године, председник Русије Владимир Путин му је доделио руско држављанство за особите заслуге за Руску федерацију. Наш разговоре је о књизи – и не само о њој.
– Владимире, хајде да почнемо од од пријатне новости. У оквиру издавачког пројекта „Руско-балканског цента пословне сарадње и културе“ (руководилац – Михаил Јарујев) и Центра међународне сарадње „Руско-балкански дијалог“ (руководилац – Јевгениј Осенков) изаћи ће Ваша књига „Нови свет“. Реците нам о чему је она? Шта ће читалац у њој наћи?
– Радујем се што ће се управо та, моја десета књига, прва појавити на руском језику. Она је о ономе што је најважније и за нас, и за свет, о томе како добро побеђује зло, како су стваралаштво и сарадња у сваком смислу јачи од насиља и лажи. О томе какав је Нови свет, који је дошао на смену владавини западне олигархије, а такође и о рату који је у току – још једном рату Запада против православља, у првом делу којег су фронт држали Срби, а у другом, победничком – Руси.
Нови свет је и оваплоћење Новог завета, а битка која се сада води је армагедонска. После ње ће наступити хиљаду година Царства небеског на земљи.
Суштину промене која се дешава је најкраће од свих једном приликом описао Владимир Путин: за њих, човек је средство, а за нас – највиши циљ.
И управо зато се светска већина, испуњена духовно-моралним вредностима, залаже за мултиполарни свет. Ми ратујемо за мир. И када завлада мир, антицивилизација ће се коначно урушити као кула од карата.
Моја књига је покушај да се целовито опишу узроци и принципи епохалних промена у свету, полазећи како од њихове духовно-моралне суштине, тако и од закона и друштвених и природних наука. Видећете – сва три приступа нас воде до истих закључака.
Цитираћу овде неколико редака:
„Србија је била весник Новог света, који данас предводе Русија и Кина.
Нови свет, то јест праведни мултиполарни систем, то јест заједница заједничке судбине човечанства, као квалитетно нова епоха у историји човечанства, почиње у 21. веку.
Карактерише га апсолутно поштовање, односно неприкосновеност, заштита и унапређење људског живота, људског достојанства и људске заједнице, заправо човекољубље у складу са Христовим заповестима и конфучијанским општим добром, као и најбољом праксом социјално оријентисаних, моралних држава.“
– Како бисте оценили развој руско-балканске дипломатије у прошлости и данас? А како прогнозирате будућност? Како оцењујете активност Руског дома у Београду?
– Русија, Украјина и Балкан су три најкрупнија саставна дела православног света, који се све више, и природно, изједначава са руским светом. И ту је очигледно права суштина, и зато нас тако жестоко нападају. Кијев је место рођења православне Русије, а Балкан – место рођења православља, али и место рођења Европе. Али Европа је постала блудна кћи, која је у крсташком рату срушила Други Рим. Из његовог пепела се родило кратковечно Српско балканско царство, које је предало штафету Трећем Риму. У XIII веку је Свети Сава утемељио и велику српску државу и вечно српско-руско братство, а у XVI веку је у Успенски саборни храм Московског кремља фреску са његовим ликом поставио Иван Грозни.
У XIX веку, српски устанци и руска војна и политичка подршка донели су Србији независност после неколико векова турског ропства. У исто време, уз руску подршку је грађен, никада до краја остварени концепт Балканског савеза. Али Запад је стално, свим средствима, настојао да поквари наше планове. У Првом светском рату Србија је изгубила скоро половину становништва, а Русију је захватила револуција. У одсуству Русије, српски државници су уз подршку САД створили Југославију, али показало се да су намере Срба биле часне, а западњака – нису. У Краљевини Југославији владајући кругови су гајили љубав према царској Русији и широко отворили врата за белу емиграцију, која је подигла ниво српске културе, науке и индустрије, док је у народним масама расла популарност реалне Русије, под називом СССР. Као последица тога, за време Другог светског рата, код нас је покрет отпора којим су руководили комунисти постао јачи од монархистичког покрета отпора. Кривицом Енглеза, који су имали утицај на оба, ови покрети су се нашли у братоубилачком грађанском рату. Али Русију су волели и једни и други. Јосип Броз Тито се, такође кривицом Енглеза, посвађао са Стаљином, а потом нормализовао односе са Хрушчовом. СФРЈ под његовим вођством је била стратешки партнер САД и НАТО, са СССР је такође имала развијену сарадњу, али су русофили били прогоњени – за њих је 50-их чак постојао концентрациони логор на Голом отоку. Али ипак, антифашистичку борбу су већином водили Срби, па су се у владајућим круговима сачували исправни људи, без обзира на све прогоне. Тако се и појавио Милошевић, који је све за Србе изменио набоље, али је због тога био принуђен да предводи отпор разбијању Југославије од стране Запада.
Наша заједничка историја, историја заједничке борбе, преплитала се до наших дана. И до тренутка, већ у овом рату, 1999. године, када је Слободан Милошевић иницирао улазак Србије у Савез Русије и Белорусије. Баш то, по мом мишљењу, остаје да буде циљ руско-балканске дипломатије: савез Србије, а преко ње, постепено и целог Балкана, са Русијом. Темељи за то већ постоје у чврстом стратешком партнерству Србије и Русије, које одолева и садашњим озбиљним искушењима. Али за остваривање тог циља, неопходно је много нашег преданог рада, а пре свега, неопходна је победа Русије, у коју ми Срби не сумњамо.
А Руски дом са нашом браћом, директором Јевгенијем Барановим, који је 1999. код нас био ратни дописник, и руководиоцем Россотрудничества, Јевгенијем Примаковим, достојним унуком свога деде, остварује, иако са ограниченим ресурсима, као никад огромну, динамичну и добро усмерену активност са значајним резултатима.
Имајући у виду западну доминацију на Балкану у ХХ веку, а посебно у Југославији за време Тита, када је хуманитарна размена између наших земаља била сведена на минимум, главни акценат дипломатског рада мора бити управо у хуманиотарној сфери.
– Како се развијају трговинско–економиски односи Балкана и Русије? Посебно ако упоредимо како је било у совјетском периоду, 90-их година и данас.
– Може се рећи да се развијају позитивно, иако последњих година мало успореним темпом због антируских санкција Запада. Али с друге стране, код нас из Русије долази велики број људи, стручњака, пре свега за „IT”. „Јандекс“ је сада највише у Србији, а то је једна од највећих светских компанија у тој области. Тако да нам је Запад нешто успорио, а нешто убрзао. Србија сада постаје сила у IT области. За пуни процват трговинско-економске сарадње, морамо да смањимо зависност од Запада. Али ни то није далеко, зато што Запад у многим областима упорно ради против нас, а у последње време и против себе.
Поређење са ранијим периодима је тешко, јер су наши односи у ХХ веку у време мира због западног утицаја били пуни противречности. За време Тита економски односи су били на високом нивоу, али је зато отворени русофил могао да оде на робију. 90-их година таква ограничења су нестала, али ми смо били под санкцијама, а код вас је била свеопшта криза. Тако да је велики успон и процват сарадње тек пред нама.
Имамо традиционално развијену сарадњу у многим областима: енергетици, пољопривреди и прехрамбеној индустрији, инвестиционој изградњи, војно-техничкој сфери. Све то треба даље развијати, а потребно је сарадњу проширити и на области нових технологија и вештачке интелигенције, а такође на све остале индустријске сфере, наравно, не заборављајући на кључну улогу хуманитарне сфере – образовања, науке, културе, спорта, туризма…
– Прокоментаришите, молим Вас, резултате форума, који је одржан 14. марта у Москви.
– Форум “Русија – Балкан у архитектури мултиполарног света. Перспективе економске интеграције”, који је недавно одржан у Москви, у организацији Центра за међународну сарадњу “Руско-Балкански Дијалог” и Руско-Балканског центра пословне сарадње и културе је прави пример промишљене активности у исправном и веома неопходном правцу. Пут ка развијенијој економској сарадњи и њеним најквалитетнијим формама води преко непосредне интеракције између људи, посебно када западне санкције отежавају остваривање наших планова, па стога честитам ауторима ове иницијативе.
– Колико лично успевате да одржавате контакте са људима у нашој земљи, да ли сте скоро били у Русији?
– У последњих 35 година (већи део мог живота) био сам у Русији много пута, давно сам престао да бројим. Бавећи се међународним односима и дипломатијом, много сам путовао. Био сам у готово свим европским и у многим земљама Азије и Африке. Када је наша земља била на првој линији, по свету сам тражио и налазио пријатеље и изворе солидарности. Али са Русијом се уопште ништа не може поредити. Чак и у „кобним 90-им“ најхрабрију и најискренију подршку сам налазио у Русији. У Русији имам много пријатеља и познаника и то је заувек. Последњих година ми здравље не дозвољава да тако често путујем, али данас нам техника омогућава да скоро свакодневно и разговарамо са пријатељима и чак да учествујемо на конференцијама…
– Данас су посебно приметни топли пријатељски односи Републике Српске и Русије. Шта мислите, зашто се они одржавају и развијају?
– Република Српска је највећа тековина и готово једина победа нашег општенародног покрета за очување Југославије, то јест историјске Србије. Њено постојање је потврђено Дејтонским споразумом после крвавог рата са западним неонацистичким штићеницима у Босни. Тамо ни један град, ни једно село, ни једну породицу нису мимоишли ратни ужаси. Они то памте и чврсто се држе лекција тог рата. Памте и руске добровољце и миротворце. Запад тамо опет изазива напетости. Али они се чврсто држе Русије и наравно, Србије.
Председник Додик је недавно посетио Белорусију и Русију и присуствовао „Играма будућности“ у Казању. У Москви су ових дана били свјатејши Патријарх Српски Порфирије и в.д. премијера Србије Дачић. Председници Вучић и Додик су заједно са Патријархом Порфиријем договорили одржавање Свесрпског Васкршњег Сабора, на више нивоа и у многим градовима. Очекујем да ће на том сабору српски народ једногласно потврдити своју одлучност да брани слободу и братство са Русијом и да одбацује западне претње и провокације.
– Да ли је, по Вашем мишљењу, потребно братимљење градова и региона? Шта нам оно доноси?
– Веома је потребно! Као и сви облици хуманитарне размене и сарадње. Српско-руско братство носимо у срцу и души, али се недовољно познајемо. У средњем веку ми смо практично били исти народ, говорили смо истим језиком, али смо у различито време губили слободу. Ипак, снажила нас је заједничка вера, па смо једни другима помагали када смо могли. У ХХ веку нам је западни утицај стално стварао претње и препреке за сарадњу и размену. А да бисмо се стварно сјединили, треба да се више упознајемо и дружимо. Братимљења региона и градова су један од најбољих начина.
Њихов број је већ велики (иако сва побратимства нису врло активна), зато што осећања народа ништа не може да заустави! Али може их бити и десет пута више! Рекордер је други по величини град у Србији – Ниш. Он се збратимио са Курском, Коломном, Белгородом, Калугом, Орлом, Васиљеостровским округом (града Санкт Петербурга), Северним административним округом (града Москва). Престоница Београд има побратимства „само“ са Москвом и Санкт Петербургом. Важни град Нови Сад – са Орлом, Нижњим Новгородом, Петроградским рејоном (града Санкт Петербурга). По два побратимства још имају градови Краљево (Иваново, Переслављ), Крушевац (Одинцово, Липецк), Чајетина (Тутаев, Чебоксари). А онда следе побратимства, у Србији: Алексинац – Нојабрск, Бајина Башта – Звењигород, Бачка Паланка – Клин, Палилула – Обнинск, Лазаревац – Домодедово, Младеновац – Иваново, Ваљево – Сочи, Врање – Брјуховецкаја, Врбас – Кострома, Врњачка Бања – Уварово, Зрењанин – Ногинск, Инђија – Павловск, Косовска Митровица – Буђоновск, Мали Иђош – Солњечногорск, Мионица – Калуга, Нови Бечеј – Новочеркаск, Панчево – Ступино, Пожаревац – Волоколамск, Рековац – Куса, Рума – Арзамас, Смедеревска Паланка – Солњечногорск, Србобран – Мишкин, Трстеник – Јелец, Ћуприја – Јекатеринбург, Чачак – Руза, Шабац – Иваново; у Республци Српској: Бањалука – Москва, Бијељина – Азов, Зворник – Кољчугино, Приједор – Иркутск, Требиње – Орехово-Зујево. И то није потпуни списак.
– У наставку истог питања: претпостављам, да већина Срба од руских градова знају само за Москву, Санкт-Петербург, и, можда, Сочи. Да ли се мења та ситуација? Шта се може учинити (и шта се чини) да се наши народи боље упознају?
– Моје велико поштовање и «Балканском дипломату» и Центру за међународну сарадњу «Руско-Балкански Дијалог» и Руско-Балканском центру пословне сарадње и културе, који стоје иза вас. Мислим да ви боље од мене знате одговор на то питање. Ми смо браћа, ми смо скоро исти народ – љубав је велика, потенцијали огромни, а врата отворена. Треба се дакле, на свим нивоима организовати и трудити, а резултата ће сигурно бити.
– Председник Републике Српске Милорад Додик се више пута сусретао са Председником Русије Владимиром Путином. У нашој земљи су недавно одржани избори. Прокоментаришите резултате.
– Ти избори у Русији воде земљу ка победи, а све нас ка тријумфу Новог света. То је спасење за човечанство. И то је наша заједничка победа. Ми смо 90-их издржали, а Русија ће сада победити и за нас.
Радујем се и поносан сам што је храбри Србин, наш драги Милорад Додик, добио могућност да пренесе наша осећања Владимиру Путину, лидеру Русије и Новог света, уочи тог новог великог почетка.
Белешка «Балканског Дипломата»:
Владимир Кршљанин је рођен 1960. у Београду, у породици партизана-антифашиста. Магистар астрофизичких наука. Аутор је пет књига друштвене теорије и политичке публицистике, четири књиге поезије, једне монографије из области астрофизике, многобројних чланака.
Током 1990-их је био члан руководства Социјалистичке партије Србије, руководилац њеног међународног одељења, амбасадор у СМИП СРЈ. Оснивач је и руководилац неколико друштвених организација које се залажу за обнову суверенитета и територијалног интегритета Србије и за савез са Русијом. Био је сараданик РИСИ и неколико руских компанија. Од 2017. је поново запослен у МСП Србије, у рангу амбасадора.
Почасни је професор РДТЕУ, одликован је почасним знаком Россотрудничества «За пријатељство и сарадњу».Потпредседник је Међународное Словенске академије наука, образовања, уметности и културе, члан прдседништва Светског савеза слободних мислилаца, секретар Међународног комитета „Слободан Милошевић“.
Марина Москаљова
Балканский дипломат № 1(3) // Зима-весна 2024, стр. 34-41