Исход избора, одржаних у недељу 7. октобра, указује пре свега на несклоност српског бирачког тела да подржи политичке промене које би могле да штетно утичу на статус Републике Српске у уставним оквирима дејтонског споразума. Досадашња дубока подељеност у Српској свеједно се наставља.
Вукота Говедарица, председник опозиционог СДС-а поражен у надметању за председника РС, као и досадашњи члан Председништва БиХ Младен Иванић, одбили су позив председника Републике Српске и новоизабраног српског члана Председништва БиХ у новом мандату Милорада Додика да се сусретну ради покушаја постизања договора о заједничком деловању. Говедарица је у изјави за БНТВ 14. октобра поновио своје тврдње – до сада више пута поновљене али непоткрепљене доказима – да су избори покрадени и запретио да ће тежиште свог деловања пребацити на улице, конкретно – на бањалучки Трг Крајине.
Додик је након избора најавио могућност коалиције са опозицијом на државном нивоу ако српске опозиционе странке на то пристану. Недељу дана после избора изгледи за такав исход наизглед су минимални. Они ће се ипак побољшати уколико у СДС-у дође до престројавања и избора новог председника странке, вероватно Миће Мићића. Притајена унутарстраначка борба започела је одмах после избора, а наговештај кооперативнијег става долази и од моћног досадшњег градоначелника Добоја и будућег посланика СДС у Парламенту БиХ Обрена Петровића.
КАМПАЊА НЕЋЕ ПРЕСТАТИ
Какав год био исход опозиционог престројавања, једно је сигурно: на власт у Српској и на положаје у заједничким институцијама у Сарајеву неће доћи „међународној заједници“ подобни Срби који би били спремни на даље компромисе „у духу Дејтона“. Ово је у супротности са вазда присутном тежњама једног дела америчког и западноевропског дипломатског естаблишмента – као и њима блиских актера медијске, академске и аналитичке сцене – да заговарају унитаризацију Босне и Херцеговине и даљу ревизију дејтонског поретка, који је ионако једнострано мењан преко 200 пута и осакаћен са 109 октроисаних уставних амандмана.
Поборници унитаризације не посустају; и даље призивају транзицију БиХ од наводно нефункционалне и ратом раздељене државе у „мултиетнички интегрисану либералну демократију на путу евроатланских интеграција“. Како указује пример понашања одлазеће амбасадорке САД у Сарајеву Морин Кормак, као и вишегодишња пракса високог представника Валентина Инцка, заједничка им је карактеристика да том циљу теже без много обзира за дипломатске норме и за исходе демократског процеса.
Априорно уверени у пожељност ликвидације Републике Српске и стварања наводно грађанске Босне и Херцеговине, они се практично залажу за остварење ратних циљева муслиманске стране и избегавају дебату о политичкој природи или последицама предложеног пројекта. Уистину представљају „фактор нестабилности у БиХ“, како је Додик недавно описао Инцка. Епитети којима се после избора у западним медијима описује Милорад Додик указују да ни у периоду који предстоји неће стати систематска кампања порицања легитимности Републике Српске и приказивање поборника њеног опстанка као „екстремиста“.
За Радио слободну Европу, у вести од 8. октобра, Додик је тако „босанско-српски националиста“ који је победио „умереног“ Младена Иванића, док се Шефик Џаферовић само описује као „кандидат водеће босанско-муслиманске партије“. Исти извор без зазора тврди да су „Хрвати изабрали Жељка Комшића за свог представника“ у Председништву, што је (наравно) једна – по свој прилици свесно пласирана – неистина.
Извештај Асошиејтед преса од 7. октобра, вест канадске мреже Си-Би-Си истог дана и чланак у Вашингтон посту – објављен дан касније – нису ништа мање сугестивни: „Проруски лидер Срба Милорад Додик добио је место у трочланом Председништву, чиме се продубљују етничке поделе у Босни и Херцеговини… Његов избор наноси ударац напорима да се ојача јединство земље после рата 1992-95“. Њујорк Тајмс од 7. октобра Додика чак назива „босанско-српским силеџијом“ (stongman). У истом тону пише и даблински Ајриш тајмс у извештају Даниела Меклохлија од 9. октобра: „Босанско-српски лидер Милорад Додик се обавезао да следи националистичку и проруску агенду, чиме је тај популистички потпаљивач маса (populist firebrand) распирио страховања да су избори можда само продубили етничке поделе у земљи“.
Набрајање сличних примера однело би нам много времена, јер их има на претек. Главни проблем за евентуалну промену тона, а самим тим и за учвршћење и очување трајног мира у Босни и Херцеговини, представља чињеница да је у оквиру професионалног апарата Стејт департмента трајно присутан антидејтонски лоби. Примера ради, амерички државни секретаријат је 8. октобра изразио сумњу у регуларност изборног процеса, позивајући се притом на наводне примедбе ОЕБС-а, иако је та организација изборе назвала у целини фер и регуларним.
БИРОКРАТСКА ИНЕРЦИЈА
Проблем идеолошки опредељеног чиновничког апарата није измењен ни Трамповом изборном победом. Позната је склоност бирократа да следе већ зацртане политичке координате у приступу питањима која захтевају висок ниво упућености у детаље, креативност и спремност на моделирање нових сценарија. Када се са бирократском инерцијом удружи априорна идеолошка опредељеност за одређени исход, настаје институционално опредељење које није подложно рационалној дебати или преиспитивању полазних ставова. Амбасадорка Кормак убедљив је пример тог проблема.
Уз све своје недостатке, дејтонски модел је успео да пружи оквир за опстанак једне суштински апсурдне и дугорочно неодрживе државе, „Републике Босне и Херцеговине“. После распада Југославије БиХ више није имала спонтану унутрашњу динамику опстанка, јер су исте центрифугалне силе биле у њој присутне у још израженијој форми.
Притисак не само на Бањалуку, него (можда и пре свега) на званични Београд као гаранта споразума из 1995. да прихвате нову рунду радикалне ревизије дејтонског оквира, сигурно ће бити и убудуће присутан. Поборнике принудне унитаризације, међутим, и даље охрабрује нејединство и спремност утицајних личности на политичкој сцени Републике Српске да зарад својих личних амбиција и страначке острашћености иду наруку страним поборницима принудне унитаризације и радикалне ревизије Дејтона.
Њихови захтеви за наметнутим мерама које би том циљу допринеле одражавају тежњу дела „међународне заједнице“ – у ствари чиновничког апарата САД и пре свега британских савезника у Европи – да управљају друштвеним, политичким и економским процесима у складу са њиховим унапред формираним представама о томе како би Босна требало да изгледа.
Као што су показале реакције западних медијан а изборе 7. октобра, у политици и јавном дискурсу тих земаља још доминира неуравнотежен приступ тежњама и интересима конститутивних народа у БиХ. Стиче се утисак да нема тог рационалног аргумента који би могао да допринесе превази прагматизма над реметитељским потезима данашњих наследника Бењамина Калаја. Федерација је – као што се опет потврдило са Комшићевим избором – суштински нестабилна, без договора о изборном систему, у принудном браку Хрвата и Муслимана. У муслиманском делу уточиште су нашли тврди џихадисти.
Од свих дејтонских политичких творевина, једино Република Српска има пун легитимитет заснован на чињеници да ужива лојалност већине својих житеља, без обзира на политичку опредељеност. Ту лојалност архитекти уличног преврата желе да неутрализују циничном манипулацијом. Они страхују да неке нове интервенције Запада неће бити, пре свега зато што САД више немају ресурсе, а на врху државне структуре ни политичке воље да таквим интервенцијама прибегавају. Зато ће уследити ескалација „јефтиних“ покушаја преврата – попут „правде за Давида“ – уз коришћење социјалног и економског незадовољства.
Реализација пројекта промене режима спроводила се у РС од раног пролећа 2018. Имала је предизборну кулминацију са великим митингом на Тргу Крајине 5. октобра, који се претворио у скарадни игроказ примитивизма, неукуса и мржње. Премда тај процес наизглед није достигао тачку где представља непосредну претњу по стабилност уставног поретка РС, намера да се он настави свакако постоји. Проактивно деловање РС је неопходно да се предухитри и неутралише ма какав нови покушај уличног преврата.
Мере које ново (старо) руководство РС треба да предузме и циљу учвршћивања државе и спречавања могућности споља диригованих смена власти треба да паралелно теже друштвеној консолидацији и оперативној самозаштити.
Избори су готови, фаворити страних „унификатора“ су поражени. Сада треба предузети суштинске кораке у циљу враћања поверења између једног значајног дела грађана Српске и њихове државе. Само смањење отуђења на тој релацији може сузбити појаву ванинституционалних облика деловања чији је крајњи циљ дестабилизација, а потом и уништење Републике Српске.
Срђа Трифковић
