Данас се слуша надбискуп Фрањо Кухарић који каже да је у Јасеновцу побијено 40.000 људи, и то већином Хрвата. Све је ишло у правцу да се злочини геноцида прикрију
Станко Опачић Ћаница организатор је устанка на Кордуну, командант батаљона, члан Председништва ЗАВНОХ-а, члан Председништва АВНОЈ-а, Главног штаба Хрватске. Отворио је Прво заседање АВНОЈ-а, први проговорио о усташким злочинима на Кордуну, Банији и Лици. Био је министар у влади Хрватске и члан ЦК Југославије. Године 1950. оптужен је и ухапшен заједно са Радом Жигићем и Душком Бркићем као ИБ-овац. Под истрагом и казном на Голом Отоку провео је укупно три године и два месеца.
Станко Опачић Ћаница живи на Кордуну у Тушиловићу, у кући која подсећа на крајишку караулу. Некада се на Кордуну могло видети на стотине оваквих кућа. Међутим данас је ова једина, остале су спаљене или порушене у последњем рату. Ћаница је рођен 1903. године, у селу Брезова Глава у Општини Тушиловић. До Априлског рата бавио се углавном земљорадњом и столарским занатом. Они који су имали прилику да виде његову етнографску збирку могли су прочитати резбар на једној од полица за књиге „Моји љубимци: Домановић, Змај, Матавуљ, Стендал, Толстој…“
Станко Ћаница Опачић: У партизане сам отишао по задатку, као члан Котарског комитета у Војнићу. Нисам отишао наслепо. Учествовао сам на партијској конференцији као делегат у шуми Абез код Вргин моста, заједно са Радом Кончаром и Жарком Ћуићем. Био сам командант одреда „Дебела коса“, па онда члан ГШ Хрватске. Само, нисам члан ГШ Хрватске постао тек онако. Тражио се најуспешнији руководилац, а ја сам био тај. Нисам имао ниједну неуспелу акцију, коју год сам припремао успешно сам је окончао.
Одмах после капитулације Краљевине Југославије чуо сам за припремање оружаног устанка. Међутим, ми овде на Кордуну нисмо могли чекати партијске одлуке о дизању устанка већ смо одмах отишли у шуму. Народ је бежао испред усташког ножа. Први усташки злочини почињени су већ почетком маја 1941. године. На Вељуну је побијено 520 Срба, без иједног испаљеног метка. Њихови лешеви посипани су живим кречом и засути земљом која је одмах била преорана. Народ је за тај злочин сазнао тек по дизању устанка. Јасно је да они нису били побијени као комунисти, нити као присталице НОП-а, већ као Срби, или само зато што су били Срби.
Од одласка у шуму, па све до октобра 1941, свакако смо себе називали: шумари, четници, герилци… све док ГШ није установио назив партизан, а то је било у октобру 1941. године. На Прво заседање АВНОЈ-а отишао сам као командант Кордунашких партизанских одреда. Одлучено је да Прво заседање у Бихаћу отвори најистакнутији партизански командант – сељак, и избор је пао на мене. Заједно са Мошом Пијаде отишао сам код Тита и тада сам га први пут видео. Моша ме је упознао са Старим и рекао: „Ево Стари, то је тај кордунашки хајдук Станко Опачић – Ћаница.“
Марко Косијер: Ћаница је два пута говорио на Првом заседању АВНОЈ-а. После његовог (иначе чувеног) другог говора о усташким зверствима Владимир Бакарић му је приговорио „због дугог језика“.
Тада ми није било јасно зашто је Владо то учинио, али касније сам то разумео. Требало је прикрити усташке злочине. И данас се то ради. Ево, скоро сам нашао у једном босанском листу како су у обрачуну на Петровој Гори учествовали и италијански војници. То уопште није тачно. Пса италијанског није било у обрачуну. Само усташе. Новинар је то напросто измислио. Данас се слуша надбискуп Фрањо Кухарић који каже да је у Јасеновцу побијено 40.000 људи, и то већином Хрвата. Тај исти Кухарић јасно и гласно каже да ко истражује Јасеновац ради против хрватског народа. Историја то мора исправити јер наука не сме бити обучена у идеологију. Историја и истина морају бити синоними. Све је ишло у том правцу да се злочини геноцида прикрију. Оно дете у колевци или оно које је вађено из мајчине утробе не може бити ничији присталица, па ни НОП-а. Али је и оно било заклано.
Па добро, да ли је на Кордуну постојао злочин сем усташког?
Јесте, али веома мало. Огромну већину злочина извршиле су усташе.
Зашто онда на споменицима и јамама широм Кордуна стоје натписи да ту леже жртве фашистичког терора?
На то питање могли би да одговоре људи из комитета у Карловцу.
За њих имам друго питање, али покушајте Ви на њега одговорити. Зашто се не обнављају православне цркве по Кордуну спаљене у рату? Скоро сам прочитао да је Бакарић рекао како се хрватски народ никад неће сложити да се обнови или зида нова православна црква у Хрватској.
То је питање непостојања ничег српског у Хрватској. За време Аустроугарске Срби су имали 20 својих листова, што недељних, што месечних. То смо имали кад смо били неравноправни – у тој „тамници народа“. Сад, кад смо равноправни, немамо ни једнога. За време рата кад нас је требало, Бакарић је (наћи ћеш то у књизи др Ђуре Затезала Народна власт на Кордуну, ту имаш Бакарићев говор на конференцији НОО пред 500 делегата у Војнићу 1944. године) као нико до тада одржао такве хвалоспеве како Срби требају своју културу неговати, своје обичаје, ћирилично писмо и остало. Тада је основано Српско просветно друштво Просвјета, тада је основан Обилић, Одбор Срба у Хрватској, тада је издана Српска ријеч. Тада су српске институције почеле пуном паром радити. Српска ријеч је дочекана тако од српског народа да су људи вадили разне слике из рамова, па су Српску ријеч стављали у те исте рамове. И тај Бакарић, који је све то омогућио, који нас је у звезде ковао док је требало ратовати и гинути, кад је рат завршен, тај исти Бакарић удавио је једну по једну све те установе. Данас не постоји нити једна. Најпре Обилић, па онда Српску ријеч, па Просвјету, па Музеј Срба у Хрватској…
Ми смо били похапшени да би се то могло урадити јер смо били угледни у народу и имали највише утицаја међу Србима у Хрватској. Нас су склонили да би на наша места довели послушне људе. На моје место, за министра шума и руда, дошао је Божо Ркман, који ништа није значио, који се седамдесетих година уписао у Матицу Хрватску када је Матица Хрватска била антикомунистичка, антијугословенска и антисрпска, онда разни Драгосавци, разни Балтићи… То су све бивши „ратници“ позадинци тако да ни један борац Србин није остао у влади СР Хрватске.
Одмах после рата размишљало се да Суботица и Сомбор уђу у састав СР Хрватске, због буњевачког становништва. Да ли се током рата размишљало о аутономности ових крајева, с обзиром да су ови крајеви насељени Србима и да су Лика, Кордун и Банија имали вековну традицију аутономности?
Размишљало се. Крајем новембра 1944. године. Моша Пијаде је то написао нашироко и отишао код Броза са захтевом за аутономију Срба у Хрватској. Броз је све исцепао и изгрдио Мошу, па Моша никада више није споменуо аутономију Срба у Хрватској.
Реците нешто о Будачком процесу из јула 1944. године – ко поби ту кордунашку интелигенцију?
Ту кордунашку интелигенцију уништио је Андрија Хебранг. Наиме, он је оловком окружио лица која треба осудити на смрт. Окружни комитет је 28. јуна 1944. доставио државном тужиоцу Душку Бркићу податке о истрази, о стању у Агитпропу OKKPH Карловац и Пропагандном одјелу Окружног НОО-а, за Кордун, где су у сукоб дошли Аница Ракар – Магашић (Агитпроп) и Вељко Кораћ (Пропагандни одјел). Аница Ракар је по надлежности била старија од Вељка Кораћа и гушила је сваку његову иницијативу и иницијативу Пропагандног одјела. Њу је за шефа агитпропа поставио Андрија Хебранг. Она их је цинкарила, гушила и дотерала до оног корака који су и направили. Група бораца интелектуалаца незадовољна судбином српског народа и НОП у Хрватској написала је један летак и у њему навела да Срби воде борбу, а да у ЦК КПХ нема ни једног Србина, и то је била истина, јер погибијом Раде Кончара више није било ни једног Србина у ЦК КПХ. Кад је летак дошао Хебрангу у руке, он је брже-боље кооптирао тројицу Срба у ЦК КПХ. После тога почела су хапшења.
Кад је мене Хебранг позвао да ми каже да ћу бити народни тужилац у Вишем војном суду, рекао ми је: „Јеси ли видео Ћанице какве лажи подмећу, написали су у летку да нема ни једног Србина у руководству ЦК КПХ, а Раде Жигић, Миле Почуча и Душко Бркић су чланови ЦК КПХ.“ А ја појма нисам имао када су они постали чланови ЦК КПХ. ЦК КПХ је у то доба руководио војском коју су сачињавали искључиво Срби. Оптужница их је теретила као шпијуне Гестапоа и за директну сарадњу са четницима. Судски процес је одржан 13. и 14. јула 1944. На смрт су осуђени: Вељко Кораћ, апсолвент технике и машинства; Илија Жегарац, дипломирани правник, члан прве партијске ћелије у Војнићу 1937. год; Љубо Вујичић, учитељ; Милан Момчиловић, потпоручник НОВ. Остали су кажњени принудним радом и губљењем грађанских слобода. Тврдим да нико никад неће доказати да су Вељко Кораћ и Илија Жегарац имали било какву везу са Гестапом или директну везу са четницима. За остале то не могу тврдити.
Да ли је Кордун требао добити више у социјалистичкој земљи?
Кордун је подељен баш као и две Немачке. Војнић је Српски Котар а сведен је на Месну заједницу. Данас има 8.000 становника. Узето му је све. Узете су му 4 општине, узети су му Тушиловић и Крњак и прикључени Карловцу, Перјасица Дугој Реси, Вељун Слуњу. То је „заслуга“ Милутина Кошарића. Он је био Бакарићева метла и овај га је свуда истицао. Да је Бакарић рекао да и ово треба уништити Кошарић би то учинио. Ево шта се догодило у рату: Кошарић је тада био командант подручја а са њим је био и Јожа Чуљат. Тај Јожа Чуљат наговори Кошарића да запали православну цркву у Горњем Будачком. То је била црква са врло богатим иконостасом, историјски споменик, јер је ту основана прва српска народна школа 1759. године. Дођем у Горњи Будачки и видим црква спаљена. Питам стражара када су овде усташе биле. Каже уопште нису биле. Па ко је онда запалио цркву? Стражар одговори: „Па ми, наредио друг Кошарић.“ Одем ја код Милутина и питам: „Зашто запали цркву Милутине?“ Одговори: „Ако усташе ухвате народ, побиће га у цркви као у Војнићу (црква у Коларићу).“ „То је безумље“, кажем, „ако усташе народ похватају, народу је свеједно хоће ли га заклати у цркви, на цести, у шуми или на кућном прагу.“ Кошарића је „напалио“ Јожа Чуљат, а да је рецимо Милутин Кошарић најмању штету начинио једној католичкој цркви Јожа Чуљат би Милутина Кошарића дао обесити.
Зашто се људи са Кордуна: Бранко Мамула, Гојко Николиш, Душан Пекић… нису потрудили да се ови крајеви изграде, добију фабрике, да прођу путеви, вода?
Изгеда да су они поучени нашим примером јер смо Жигић, Бркић и ја то тражили, па смо морали отићи.
Како се човек који на дочеку 1948. године каже: „Лако је било Стаљину да буде највећи када је побио све око себе“, осећа кад га оптуже као ИБ-овца?
Обележили су нас као ИБ-овце и то 1950. када ИБ није имао никаквих шанси у Југославији. Према том становишту, нас четворица (Жигић, Бркић, Рапајић и ја) смо били малоумни људи, декларишући се као ИБ-овци у моменту кад ИБ није имао ама баш никакве шансе. Питаш како сам са осећао? Нисмо се имали коме жалити. Нити те је ко питао, нити је постојала некаква здрава мисао. Када је неко био етикетиран као ИБ-овац онда нема ни одбране, ни адвоката, ни закона – једноставно, требало га је смакнути. Дешавало се да неки ознаш нађе неког са женом, па га оптужи за ИБ и пошаље на Голи оток. Пред суд нас нису могли извести, нису имали никаквог доказног материјала. Да су нам судили, онда би бар онај судија и његов записничар чули како се ти браниш.
Обично сви питају за мучења или понижавање са Голог отока. Да ли је био један дан на том пакленом острву, а да је остао Вама лично у лепој успомени?
Ја сам под истрагом у Загребу, у Савској Цести, био годину и два месеца, а на Голом отоку две године и нешто. Међутим, лепих успомена није било. Или си добијао батине или си лечио ране.
Јесте ли били под бојкотом?
Да, годину и по дана. Кад си на бојкоту нико не сме да прође крај тебе, а да те бар не пљуне или не опсује.
Знате ли чија је идеја била Голи оток?
Била је Кардељева, то сам после сазнао, а Бакарић је идеју подржао од срца. И оно што је значајно – није се из Београда руководило Голим отоком, него из Загреба. Први човек био је Иван Стево Крајачић, начелник Озне за Хрватску.
Да нисте оптужени 1950. године, да ли бисте постали народни херој?
То бих био сигурно, али ја сам педесете скинут, а највећи број народних хероја проглашен је 1951, 1952, 1953. године. Прави народни хероји проглашавани су за време рата, као Душан Пекић. Он нам је и сада осветлао образ. Замисли разлику између њега и Гојка Тинтора.
Кад данас слушате излагање Ваших ратних другова са којима сте се борили, како објашњавате дијаметрално супротне ставове? Да ли је и за време рата било таквих размимоилажења?
Није. За време рата није било размимоилажења јер су такви као ови данас били у мањини. Они су масовније почели да приступају НОР-у тек после капитулације Италије, али тад је све већ текло својим током, тада нису могли мењати ништа. Сачекали су боља времена. Замисли, ја сам био члан ГШ Хрватске, био сам командант Кордуна. Пре мене то је био Иван Срећко Манола. После је отишао за команданта зоне. У ГШ претпостављени ми је био Иван Рукавина. Долази 1971. година. Ти људи: Манола, Хољевац, Шибл, Рукавина, Штрок, Бобетко… стадоше душом и срцем уз Маспок, који је био антикомунистички, антијугословенски и антисрпски. Па шта онда да мислиш него да они комунисти никада нису ни били, и да су се случајно нашли на тој комунистичкој платформи. Чим је дошла повољна ситуација они су постали оно што су и били – хрватски националисти.
Молим Вас, за крај изнесите Ваше мишљење о Уставу из 1974?
Тим Уставом покрајине су постале независне од Србије. Тај и такав устав потписују: Дража Марковић, Милош Минић, Петар Стамболић… Они нису заслужили ништа друго до да их народ обеси на највеће дрво у Србији, а све то је дело Бакарића и Кардеља. Србију је требало кастрирати, и кастрирана је Уставом из 1974. године. Сад се у Србији појавила једна млада „екипа политичара“, која је свесна тог позива и свесна злочина који је извршен над Србијом. Не треба даље трошити речи јер је јасно зашто они не могу бити миљеници у Хрватској, Словенији и на Косову.
Марко Косијер
Часопис београдских студената Студент, 26. 5. 1989.
Из књиге Марка Д. Косијера Судбине и страдања, Каирос, Сремски Карловци, 2018.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Књижевна радионица Кордун)