Исламски фундаментализам формулисао је Алија Изетбеговић у Исламској декларацији. При свему овоме треба водити рачуна и разликовати исламску вјероисповијест од исламског екстремизма.
У уводном дијелу Исламске декларације Изетбеговић прецизно објашњава појам ислама и муслимана. (Ислам на арапском значи „предавање и покоравање Богу/Алаху“, а муслиман, као глаголски придјев, означава „онога ко се предао и покорио Богу“) .
Пошто је утврдио да Исламска декларација није никаква лектира исламски свијет не припада никоме другоме него муслиманским народима позивају се милионске масе муслимана да пређу на организовану акцију за остварење „исламске заједнице од Марока до Индонезије“, кроз борбу против Истока и Запада који у исламски свијет убацују „своје идеје и свој капитал“.
За остварење те основне идеје он наводи да суглавни противници напредњаци, западњаци, модернисти „татини синови“, школовани на Западу који су обољели од инфериорности према богатству западних земаља.
Друга сметња њиховом исламу су теолози, који су од вјере направили занимање, организовани као посебан сталеж и не проводепоруке ислама. И напредни западњаци и конзервативни теолози су по њему, „погрешни људи на погрешном мјесту“ и једни и други су кривци што је ислам деградиран на вјеру.
Насупрот западњацима и конзервативним теолозима Изетбеговић тврди, на основу Курана да је ислам јединство духовне и политичке власти и да он тражи „да се уједини вјера и наука и морал и политика, одгој, сила идеал и интерес“, да су сви исламски покрети то садржавали и да тако треба бити убудуће. Из тога произлази да је ислам основа за теолошку државу у срцу Европе.
Израђујући своју вјерско-интелектуалну фантазију он не узима уопште у обзир конкретну босанскохерцеговачку стварност, инсталирање исламске државе у Босни и Херцеговини, на прагу ХХI вијека, плод је болесне политичке маште. Да је он у менталном смислу, потомак босанских муслимана који су себе, за разлику од Османлија, називали Бошњацима, морао би знати да су припадници Бошњака били већином Срби, а понешто и Хрвати, људи са овог тла, словенског поријекла, који и данас говоре српско-хрвтским језиком.
Морао би знати да су љиљани, које носи на капи, из хришћанског раздобља, грб српских босанских краљева, када Турци нису ни корачали на ове просторе, Бошњаци, како себе називају БиХ муслимани су наша словенска браћа, која су примила исламску вјеру и којима Изетбеговић обећава исламску државу у којој ће недвосмислено бити искључен суживот са немуслиманима: „Први и најважнији закључак је закључак о неспојивости ислама и неисламског система, нема мирани коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција „. Напросто, читалац остаје у чуду о каквој нетолеранцији и искључивости се овдје говори, али, аутор то још прецизира: „Полажући право да сам уређује свој свијет, Ислам је јасно искључио право на могућност дјеловања било које стране идеологије на свом подручју. Нема, дакле, лаичког принципа, а држава треба да буде израз и да подржава моралне концепте религије „.Читалац мора закључити да је аутор ове Декларације толико скромног знања о светским историјским процесима, да му може само упутити пријекор по оној: Опрости му Господе, јер не зна шта пише! Али, оно што пише нама може изгледати наивност и незнање, међутим, иза тога се крије монструозна идеологија, која је довела до рата.
Овдје се поставља логично питање да ли су босански муслимани имали другу европску алтернативу? Избор европске опције Фикрета Абдића у Западној Босни потврђује да је постојала и друга европска алтернатива. Алија Изетбеговић је изабрао ону муслиманску из тамне прошлости прохујалих времена, зато су Срби „осуђени“ на побједу. Одатле и сукоб у Босни муслимани против муслимана.
Док ми под појмом босанских муслимана подразумјевамо становништво словенског поријекла, Изетбеговић подразумијева „Уистину, сви су вјерни само браћа, па измирујте свађе своје браће и бојте се Бога, да би се на вас сажалио „. Из тога Изетбеговић изводи закључак да су сви муслимани браћа, да представљају братство. Па каже да „ислам није националност, али јесте наднационалност“, пошто ислам одређује „унутрашње односе муслиманске заједнице, а панисламизам вањске односе“.
Познато је да је принцип вјере и народ дуготрајан процес код хришћана и муслимана. Јединство вјере и народа је било могуће у почетној фази. Ислам се рачвао на три језика: перзијски, турски и арапски. Изетбеговић држи да је „народни Панисламизам“ довољан да се оствари „исламска федерација од Марока до Индонезије.“
Читалац не може да замисли сличне федерације православаца, католика, будиста или других конфесија. Како би свијет изгледао по овој визији једног недоученог Бошњака? Посебно, како би изгледала Европа?
Панисламизам је опсесија Изетбеговића: „Панисламизам је увијек извирао из самог срца муслиманских народа, национализам је био увијек увозна роба“. Очигледно овдје је тенденција стварања свеисламског савеза, коме сметају нације. Кемал Ататурк је, по њему, направио светогрђе, јер је одбацио панисламизам, а афирмисао турску нацију. Изетбеговић то сматра као подвалу исламском свијету. Национализам је антиисламски покрет: „У муслиманском свијету без ислама нема ни патриотизма“ !!?
У XIX вијеку јавио се покрет пансловенства, пангерманизма и панроманизма, али не као неки наднационални облици. Наднационално се јављало само у оквиру националних држава. Панисламизам и панарабизам су сличне историјске појаве. Трагикомична је тврдња и тумачење Изетбеговића о некој свјетској владавини панисламизам, док се пансловенство расточило и замрло.
Било би природније да су он и његови земљаци своју егзистенцију везали да пансловенство, јер му по поријеклу и припадају и чине његов дио. Судбина муслимана у Босни била би данас другачија.
Да његова теорија о панисламизму „не пије воде“ најбољи је доказ борба исламских Курда да у оквиру Турске државе добију своју државу. Народ који нема националну државу није остварио свој национални циљ.
Одатле и она средњовјековна максима: Богу божје, а цару царево. Изетбеговић неће бошњачку нацију, он хоће исламску Босну и Херцеговину, и то на рачун остала два народа: Срба и Хрвата. Он то и не скрива кад каже: „Народ као и појединац, који је прихватио Ислам неспособан је да након тога живи и умире за било који други идеал. Незамисливо је да се Муслиман жртвује за било каквог цара или владара, ма како се он звао, или у славу неке нације, партије или чега сличног јер по најјачем исламском инстинкту он у овом препознаје једну врсту безбоштва и идолатрије. Муслиман може гинути само с именом Алаха и уславу Ислама или бјежати с бојног поља „.
Ако се анализира овај пасус и примјени на Бошњаке, онда није јасно шта ће Алија Изетбеговић са онима који су атеисти, а њих је било највише у социјализму. Једни ће се борити за Алаха, а други? По тој небулозној тези не би могло бити Срба, Хрвата, Бугара, Македонаца исламске вјероисповијести, што пракса демантује. Шта би било кад би Европа прихватила оваква свхатања?
Он гријеши и кад расправља о будућности и величини нација тврдећи да је национализам луксузан и прескуп за мале, па чак иза средње велике нације: „Заједница која не може да окупи 200 милиона становника и створи 200 милијарди националног дохотка не може одржатикорак у овом кретању, и мораће се помирити с подређеним положајем“. То су глупости, произвољности, нагађања. Ми смо свједоци да данас мали народи у Европи имају завидан стандард, а милионске масе у муслиманским државама живе у очају и биједи. Кад неки припадник малог сиромашног народа жели побјећи у много људне заједнице, тај његов сан представља његов лични психички проблем, а неозбиљно умовање. Уједињавање народа само на вјерској основи је несхватљиво расуђивање, које стварност у свијету демантује, посебно Европска унија. Ваљда је и Босна и Херцеговина у Европи!
Визија др Радована Караџића и руководства Републике Српске о прекомпозицији Босне и Херцеговине, утемељена је на европској традицији, култури и цивилизацији, насупрост исламској визији, али нажалост Европа споро долази до праве истине иако се „стара дама“ данас почиње да тријезни и свхата смисао Исламске декларације и улогу исламских фанатика-муџахедина, који су дошли у Босну и Херцеговину, из исламских земаља да реализују идеје Алије Изетбеговића.
У Декларацији се децидирано тврди да је пpeдставника демократија проналазак западног свијета, па за исламски свијет није ни потребна ни препоручљива: „Успостављање исламског поретка показује се као врхунски акт демократије, јер значи остварење најдубљих тежњи муслиманског народа и обичног човјека „. Није потребно много познавати историју и садашњост исламских земаља па закључити да је демократија једино и могућа, каква-таква једино у земљама са представничком демократијом. Тврдња да је ислам сам по себи демократија, још из седмог вијека, најближа је тврдњи бољшевика да је њихова демократија суштинска, а капиталистичка формална. Одатле је Изетбеговић љути противника Ататурка, који је Турке учио западњачком облику владавине. Њему се не свиђа одвајање свјетовне и вјерске власти, па каже:“ Исламски поредак је јединствен спој вјере и друштвено-политичког система. Да ли пут до њега води кроз вјерску обнову или политичку револуцију? Одговор на ово питање гласи: исламски препородне може започети без вјерске, али се не може успјешно наставити идовршити без политичке револуције.“
Након ових констатација лако је разумјети и понашање Алије Изетбеговића и његово камелеонско држање приликом распада Југославије. Њему је требао предах да обнови ислам на потезу „Зелене трансферзале“ од Бихаћа до Цариграда и да све муслимане (без обзира на националну припадност) врати исламу као наднационалној категорији. Он је дјеловао збуњено и зблануто јер је његова небулозна декларација била плод фантазије и фанатизма, а друштвени процеси су се развијали по историјској логици. Босна и Херцеговина се распала на три дијела. Ништа се није ни могло догодити како је Изетбеговић предвиђао.
Република Српска је историјска реалност и потреба српског народа у бившој Босни и Херцеговини. А Херцег-Босна је ствар хрватског корпуса Међународне заједнице и они ће jе градити како њима буде одговарало. Српски народ им у том смислу неће сметати. У том европском смислу судбина Босне и Херцеговине је одређена, она је подијељена. Границе су ствар договора.
Европска демократија нема алтернативе у Босни и Херцеговини. То Европа почиње да схвата. Баш зато је фундаменталистичка идеологија Алије Изетбеговића о исламској Босни и Херцеговини осуђена на пропаст. Ми смо свједоци тога процеса пропадања.
Свједоци смо и великог незнања у западним медијима која шире фантастичне приче о културним прожимањима и етничком складу који су вјековима владали у босанском казану. Они не знају шта су о борби раје за слободу писали Кочић, Андрић и Селимовић. Данашњи европски либерали, „мировњаци“ и српски космополити и интернационалисти нуде нам Калајев рецепт за разрјешење босанског чвора, а за њега једва да су чули. Бошњачка нација и бошњачки језик само терминолошка замјена за исламски фундаментализам из Алијине „чаробне“ Декларације.
Основна заблуда Изетбеговића састоји се у томе што је он идеју панисламизам желио остварити у Босни и Херцеговини гдје живе још два хришћанска народа, а које је он желио потпуно игнорисати. Он без устезања тврди да „морамо, дакле, бити прво проповједници, а затим вјерници“, да би послије „књиге и ријечи“ дошла сила: “Избор овог тренутка увијек је конкретно питање и зависи о низу фактора. Ипак се може поставити једно опште правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морални и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт „. Изетбеговић је мислио да је дошло његових пет минута и да у Босни и Херцеговини може завести „нову муслиманску власт“ путем рата. Одатле оно бахато понашање према Србима и Хрватима -„неисламском“ свијету.
По Изетбеговићу: „Исламски поредак може се остварити само у земљама у којима Муслимани представљају већину становништва. Без ове већине, исламски се поредак своди само на власт (јер недостају други елементи – исламско друштво) и може се претворити у насиље “. Дакле, ако је вјеровати аутору, исламски поредак се може остварити једино тамо гдје је исламска већина. Босна нема исламску већину, значи да се не може инсталирати ислам.
Међутим, у тексту има и двосмислена мисао да, и уколико нема исламске већине власт се може држати насиљем-ратом. због тога је Изетбеговић почео говорити о грађанској унитарној Босни, у којој је рачунао да би могао у будућности постићи већину становништва „добровољним“ исељавањем Срба и Хрвата у њихове матичне државе. Њему је власт само средство увођења исламског покрета. То је јасно као дан.
Да је тако може видјети сваки читалац, јер у њиховој замишљеној држави постоје само већински „муслимани“ и “неисламске мањине“: “Неисламске мањине у саставу исламске државе, уз увјет лојалности, уживају вјерске слободе и сву заштиту“. Србима и Хрватима је била намјењена судбина „неисламске мањине“ у Алијиној Босни. Наравно, треба да влада вјерска „толеранција“, пошто „нема присиљавања у вјери“. Досљедно се остаје на позицији да се никоме у исламском свијету не допушта право на националност, па ни у другим заједницама у оквиру исламске заједнице -државе, већ их третира као вјерске заједнице. За њега је идеал Турска Царевина, која је била исламска држава, када су у Босни живјели муслимани, православци и католици, односно правовјерни и неправовјерни (Срби и Хрвати), звани још раја. Срби такав статус одмах нису прихватили, а Изетбеговић је рачунао на Хрвате, што се сада показује као илузија. Изетбеговић неће никада прихватити подјелу власти на националној основи, јер нацију не признаје. Он жели само исламску државу, са три вјере, од којих је исламска темељна, а православна и католичка „неисламске мањине“. То је циjeлa истина о „грађанској унитарној Босни“, и он то није ни скривао већ је јасно исказао. Неки Срби „миротворци“ су насјели наивно на ову провидну смицалицу.
Несхватљиво је једино како један муслиман из Босне, словенског поријекла и српског или хрватског језика, може тако фанатизовано заступати једну идеологију коју не прилагођава европској цивилизацији, него према њој изражава мржњу и презир. И на крају, он своју књигу завршава ријечима: „Ви нећете моћи рећи да нисте знали! “
Што се тиче умних Срба, они су брзо прочитали и знају шта пише у Изетбеговићевој декларацији, на основу колективног памћења и историјског искуства. Гаранција Србима је једино Република Српска, све друго би било историјска алхемија.
Алија Изетбеговић је у Исламској декларацији посејао вјетар међу босанским муслиманима, а они су пожњели страховиту буру грађанског и вјерског рата. Историја и тај народ му неће опростити, као и свим фанатицима намијењена ће му бити судбина у балканском музеју страве и ужаса. Када се слегне дим са згаришта спаљених села и прашина с порушених грађевина свак ће добити мјесто које заслужује. Ко доживи, видјеће. Сав ужас рата мора се на крају завршити идејом помирења. Муслимански екстремисти никада ту идеју нису проповиједали.
Овај чланак је дио текста из рада проф. др Перка Војиновића, „Исламска декларација Алије Изетбеговића – Антисрпска идеологија мржње и рата“, ДОКАЗ-FACTA – Рат у Босни и Херцеговини (Сарајево) бр.1.
Преузето са: srbiubih.com
