Један од најзанимљивијих ликова са предратног сарајевског асфалта Бранислав Брне Гавриловић је након дуго времена дао интервју.
Бранислав Брне Гавриловић, отац троје дјеце, мајстор каратеа 5. дан, један од пријератних сарајевских жестоких момака, у рату четнички војвода, Шешељев пријатељ и тјелохранитељ, кум чувеног Николе Каваје прича о пријератном Сарајеву, али и о ратним и поратним данима.
Рођен на Божић 1964. у Сарајеву, растао је у сарајевском насељу Алипашино поље које је било познато по својим мангупима и јалијашима тако да јеБрне био близак са многима од оних који ће у рату бити на супротној страни. Један од познатијих био је и Јука Празина.
“Са Јуком сам био добар, тренирао сам у његовој теретани па би послије ишли код његове жене Жаклине на фрапе. Јука је био неоптерећен, жена му је била из мјешаног брака, а лично сам био ту кад се на сахрани свог пунца прекрстио са три прста” сјећа се Гавриловић познанства са Празином.
“У рату је на вези био тзв “Весели канал” гдје је могао да прича ко је шта желио. Једно јутро након што смо препустили аеродром снагама УН-а, позовем ја Јуку да дођемо са по десет момака на аеродром и да рјешимо питање рата у Сарајеву” присјећа се Гавриловић.
Осим Јуке, био је добар и са Ћелом Бајрамовићем, али и са Јукиним замјеником Божом Шаином, пензионисаним хрватским генералом са којим се и данас редовно чује.
“Лично сам познавао све противничке комаданте. У Сарајеву ако си мало одударао сви су те знали” тврди Гавриловић и наводи примјер Емира Алића са којим је прије рата радио у познатом сарајевском касину Хамам-бару, а који му редовно долази у посјете.
“Најбољи пријатељи у младости су ми били муслимани, али свака птица своме јату лети, логично је било да будем уз Радована, а не Алију“ каже Гавриловић и тврди да га домаћи муслимани воле јер знају ко је.
Присјећа се како је национални дух у њега усађивала бака иако је деда био четник Саве Дерикоње.
“Ја сам био хаусторче које је расло уз гусле и Ирон Маиден истовремено, а Горски вијенац знам напамет” каже Гавриловић који је током сарајевске олимпијаде био притворен.
“Сарајево су хтјели да прикажу у најбољем свјетлу, тако да су сви затвори у БиХ били напуњени од ситних криминалаца па до “пјевача” као што сам ја. Пјевао сам “Од Тополе па до Равне горе” и због тога сам добио 55 дана затвора и то је у то вријеме била максимална казна за такво дјело” присјећа се Гавриловић и тврди да је Сарајево уништила олимпијада јер тада креће експанзија Санџаклија који масовно селе у Сарајево и доносе национални набој.
“Мухамед Туњо Филиповић, њихова најумнија глава је ушао међу народ преко питарског сјевера. Сирко је увео идеологију МБО на сјевер, а код Жељиних навијача СДА улази преко Џилде. Ја сам први ујединио Делије и Гробаре и то на Кошеву, на утакмици Сарајево:Партизан. Чуме из Падинске Скеле је био свједок да је на југу било више Делија тог дана и не само он. Има много свједока који могу потврдити ову причу”напомиње Гавриловић и подвлачи да је познанике са навијачких трибина сретао у каснијим годинама на фронту и да је на ратишту било мање Гробара него Делија.
“Са покојним Шуцом сам био изразито добар и њега сам сретао на славонском ратишту, кад је долазио са Арканом” подвлачи Брне и сјећа се 01. августа 1991. године када Жељко Ражнатовић Аркан долази на ратиште са својих 16 људи.
“Ја сам већину тих момака знао од раније јер су били претежно Звездини навијачи, а Аркана нисам добро познавао па не могу да судим о њему. Ми смо имали наређење да их не пуштамо на наше подручје, јер сам ја био комадант добровољаца Српске радикалне странке за Славонију, Барању и западни Срем, а на Видовдан сам добио чин пуковника” сјећа се Гавриловић.
Прве емоције у њему је пробудила фотографија у штампи која је приказивала Србина са Косова који носи своју силовану кћеркицу.
“Сјећам се као данас, носи је кроз неке кукурузе, у мени се тад једноставно јавило нешто. Био сам на Газиместану 89. и након тога остао шест мјесеци у манастиру Грачаница. Тамо сам научио доста о историји Сарајева, о Јаблановићима, Павловићима, Ходидједу…” присјећа се Гавриловић.
По повратку у Сарајево учлањује се у организацију “Сава”, па затим у СНО из кога касније настаје СПО, чију омладину води, али приликом разлаза Вука и Шешеља, остаје уз Шешеља.
“Био сам предсједник СРС за централну Босну са сједиштем у Сарајеву, кад ме је један дан назвао Шешељ и рекао да морам да се склоним, да ми се припрема убиство. Рат у Хрватској је већ почео и ја сам својом екипом момака отишао прво у Београд, па у село Трпиња у западном Срему гдје смо задужили оружје. Сви добровољци су били у саставу Територијалне одбране. Аркана сам сусретао повремено, али је он у Ердуту направио центар за обуку из кога ће настати ЈСО. Они су за мене били најелитнија јединица на свијету, прототип како четници треба да изгледају-млади,јаки, неустрашиви, добро обучени”.
Гавриловић је у рату рањен осам пута, два пута од Хрвата и по три пута од Срба и муслимана и тврди да га српске ране најмање боле.
“У Славонији сам видо да нешто није у реду са ЈНА. Креће се у акцију са транспортером, а ПАМ са возила не дејствује. Било је доста диверзаната, Шиптара, муслимана и мислио сам да је то тако ту. Касније сам у Сарајеву видио да је било још горе. Тек послије рата сам схватио да је СДС био покрет српског народа. Они су апеловали да Срби изађу из Сарајева и отишли на Пале, 20 км од града, остављајући Сарајево њима. Али остављају и жртвују и Србе који су остали у њему. Моји радикали на челу са Поплашеном не иду 20 км већ 300 км даље, у Бања Луку. У сред 93? Па јел то издаја? Одлазак из главног града? Осим Момчила Крајишника који је био из околине Сарајева, нико од водећих људи није био везан за тај град. Доста српских политичара, Сарајлија је остало доле. Радована много цијеним и поштујем, али он није Сарајлија већ Црногорац, шта њега брига за Сарајево? Биљана исто није Сарајка, а Младић поготово. Не зна дијелове града, не зна шта гађа. Не зна правилно изговорити Велешићи и не зна колико Срба има у Горњим Велешићима“ свједочи Гавриловић о ратним временима.
Никола Каваја, један од највећих противника комунистичког режима у СФРЈ и човјек филмске биографије, крстио је сво троје Брнетове дјеце.
“Каваја је мени био идол и ја сам се прије рата дописивао са њим, а 98. сам га и лично упознао. Наше пријатељство се појачало крштењем моје дјеце, а осим мени, крстио је дјецу још једино чувеном Бошку Радоњићу. Он ме је касније и упознао са Радоњићем. Људи мисле да знају све о Каваји и Радоњићи, али ко су стварно били њих двојица мало ко зна. О Каваји је тужилац најбоље рекао: “Армија у једном човјеку”. Каваја је био један од људи који је водио операцију хватања Че Геваре. Одличан командос који је радио за ЦИА и једини некубанац у чувеној “Омега 7” групи. Извршио је преко 70 пучева у Латинској и Централној Америци и у историји може да стоји раме уз раме са најчувенијим четницима Војом Танкосићем, Војводом Вуком и Мустафом Голубићем. Бошко Радоњић је са друге стране имао учешћа у организацији Картеровог састанка са Радованом”.
Брне Гавриловић са нескривеним емоцијма говори о Српском ослободилачком покрету Отаџбина-СОПО, организацији коју су основали Срби у емиграцији са циљем борбе против комунистичког режима у СФРЈ. Осим Каваје и Радоњића, ту је био и Драгиша Кашиковић, убијен од стране УДБЕ.
“Каваја ми је причао да они са усташком емиграцијом нису имали проблеме у Америци и да је УДБА убила Кашиковића, а не усташе како су они покушали приказати. Како је мени речено СОПО је основао Стеван Мољевић, док је био у затвору у Сремској Митровици, а један од оснивача је и Доброслав Јевђевић” прича Гавриловић и додаје да је Ђорђе Божовић Гишка “прогледао” након што је упознао људе из наше емиграције, а дошао је по задатку да убије војводу Ђујића.
О титули четничког војводе каже: “Ја имам звање војводе, а не чин. Људи то не схватају. У ратовима су додијељена само 4 чина војводе и то Петру Бојовићу, Степи Степановићу, Живојину Мишићу и Радомиру Путнику. Остало су звања. У ситуацији непосредне ратне опасности или током ратних дејстава то звање може дати било који војвода ако тако захтјева ситуација на терену. У миру звање додјељује најстарији војвода, али не најстарији по годинама већ најстарији по томе колико дуго носи титулу војводе” наглашава Гавриловић и од свих четничких војвода издваја покојног Недељка Видаковића за кога каже да је имао “и харизму и душу”.
За крај је поручио да сваки Србин треба да буде национална безбједност свом српском народу и онда смо оно што јесмо-изабрани Божији народ.
Извор: trebevic.net
