Васкрс 1999. године пао је 11. априла. Два дана раније, на Велики петак, почела је једна од најкрвавијих, али и најхеројскијих битака у којој су припадници Војске Србије спречили копнени упад шиптарских терориста и страних плаћеника преко албанске границе. Све време, њима су бесомучним бомбардовањем наших положаја подршку пружали НАТО авиони.
Дан Васкрса, 20 година касније, Србија дочекује сећајући се јунака који су одолели многоструко бројнијем непријатељу. Један од њих, пензионисани пуковник Видоје Ковачевић, борио се тада као ратни начелник чувене 63. падобранске бригаде и тешко је рањен. У исповести за Српски телеграф сећа се како је све изгледало…
– Кад су Шиптари на Велики петак кренули на Морине, а одмах затим на Кошаре, наши војници нису веровали да непријатељ неће поштовати верски празник. Били су због тога на неки начин и тужни, мислим да им је то дало веру, снагу и чврстину – прича Ковачевић.
НИЈЕ БИО ИЗНЕНАЂЕН
Њега, како каже, напад на Велики петак није изненадио, јер Албанци никада нису ништа поштовали.
– С друге стране, наша православна вера је чиста и ми смо увек водили рачуна да не предузимамо било какве акције ако непријатељски војници славе неки велики празник. Моја падобранска бригада у саставу је, иначе, имала и католике, муслимане – наводи наш саговорник.
Објашњава нам да је сама караула Кошаре у једној ували, у врло неповољном положају у односу на албанску страну. Они су буквално могли са висине да бацају камење на караулу.
– Наш задатак је био да се врати локација Маја глава, поред Расе кошарес, то је доминантан вис и ко држи њега, контролише део према караули Морина и према Падежу, тј. караули Кошаре. Испланирали смо акцију, распоредили снаге и кренули у борбу.
ЧУДОМ ОСТАО ЖИВ
Током акције, Ковачевић је тешко рањен. Буквално је правим чудом остао жив.
– Много пута сам размишљао шта ме је ранило. Кад сам се окренуо, видео сам жути круг и црну тачку. Имали смо искуства са страним плаћеницима у редовима шиптарских терористичких снага који су имали пушке са подцевним бацачем гранате. То је мала граната, 40 милиметара. Претпостављам да ме је она ударила у шлем. Лева страна тела ми је страдала, глава, лице, плексус, у телу и данас имам око 60 гелера. Пресечен ми је нервни систем са леве стране, вратио сам покретљивост, али немам осећај. Остао сам и без левог ока – описује пуковник и наставља:
– Кад ме погодило, у једном тренутку осетио сам кратак и резак бол. Ужасно јак. Клечали смо иза жбуна и имао сам осећај као да се празним, тонем, нестајем. Само сам успео мом заменику Чупку да кажем: „Чувај ми децу“. На импровизованим носилима, под борбом, војници су ме извлачили. У неким тренуцима сам губио свест, а у неким сам, како су ми после причали, ја храбрио војнике: „Издржите, можемо! Ево нас“.
Ковачевићу су лекари убацили 23 литре течности да би му повратили пулс и одржали га у животу. Извадили су му из ногу две вене и успели да преспоје артерије. Захваљујући њима, каже, данас може да исприча причу о херојској борби јунака с Кошара. Многи од њих, нажалост, положили су животе да би зауставили непријатеља и сачували Србију. Слава им и неизмерно хвала на томе…
Споменик херојима поред Милана Тепића
Хероји поред хероја! Споменик борцима са Кошара, који је направљен у великој акцији Српског телеграфа, највероватније ће бити постављен на Дедињу, код болнице Драгиша Мишовић, у непосредној близини споменика мајору Милану Тепићу. Ово је предлог Урбанистичког завода Београда, који ће се наћи пред одборницима градског парламента. То је последњи корак ка реализацији идеје коју је наш лист покренуо у мају 2017. да се јунацима са Кошара, чија ће имена бити светионик генерацијама, подигне споменик којим ћемо им се бар на неки начин одужити.
Акцију су подржали су хероји са Кошара, грађани и многе познате личности.
Бојана Пауновић
