Срце да препукне… Рат ми је однео најмилије. Живим само да бих очувала сећање на моја три хероја. Живим, а као да нисам жива, прича Нада Милић, мајка која је изгубила три сина.
Иако је прошло двадесет година од трагедије која је задесила моју породицу, не прође дан, не прође сат, минут, а да не помислим на своју децу. Рат ми је однео најмилије. Живим само да бих очувала сећање на моја три хероја. Живим, а као да нисам жива.
Стежући у рукама рам с фотографијама своје деце, ово прича Нада Милић из Краљева, мајка три сина који су страдали за време и непосредно после НАТО бомбардовања. Близанци Срђан (26) и Бобан Милић (26) априла 1999. године погинули су као припадници Војске Југославије бранећи Космет и Приштину, где су живели.
Није издржао
Најпре је погинуо Срђан, потпоручник. Био је у возилу са још три војника. Наишли су на мину код Србице. Сва три војника су погинула, а Срђан је због тешких повреда преминуо 4. априла.
Десет дана касније, 14. априла, на ратном задатку погинуо је и Бобан, поручник Војске Југославије. Он се код Ђаковице налазио у оклопном возилу са још седморицом војника кад су их погодиле две ракете на топлотно навођење.
– Сећам се да ми је Бобан пре одласка у јединицу рекао: „Мајко, ако идеш Срђану на гроб, запали и за мене свећу.“ Он је хтео да каже да ја то уместо њега урадим, а на нашу велику несрећу, испало је да треба и за њега да је запалим – прича Нада Милић.
После бомбардовања, Нада, њен супруг Драгољуб и њихов најстарији син Горан преселили су се у Краљево. Морали су да напусте родни крај. С приштинског гробља на краљевачко Ново гробље пренесени су и посмртни остаци двојице близанаца. Трећи, најстарији син, годину дана, свакога дана по завршетку посла, а радио је у краљевачкој царинарници, обилазио је гробове своје браће, седео крај њих и туговао.
– Туга за браћом била је толика да Горан није издржао. Срце му је препукло од туге. Преминуо је у сну, 13. маја 2000. године, а имао је само 28 година. Био је верен и пред женидбом. Сахрањен је у гробници поред браће. Тамо сада почива и мој супруг Драгољуб, који је умро пре осам година.
Кућа у Краљеву, коју је њен свекар саградио за тројицу својих унука, сада чува успомену на њих. У њој је мајка Нада направила спомен-собу у којој се налазе предмети и фотографије браће Милић, њихове личне ствари, медаље са спортских такмичења, као и две посмртне медаље – за храброст и јунаштво. На кући мермерна табла са читуљом за тројицу браће.
Пријатељи долазе
Нада нам каже да, иако је прошло двадесет година од страдања њене деце, мајчинске сузе до данас нису пресахле.
– Долазе ми Срђанове и Бобанове колеге из војске, посећују ме рођаци, комшије. Одем понекад и у Косовску Митровицу, где један од тргова носи име мојих синова. Дању некако и издржим, али кад падне ноћ, буде ми тешко, присетим се најтежих момената у свом животу. Па ипак знам да све док живи сећање на моје синове, живи су и они.
Мајка Нада спрема се да 6. априла ове године организује заједнички помен страдалим синовима и почившем супругу. Са тугом у срцу и болом у души каже нам да је сваке године поносна кад на гробљу, крај споменика, угледа људе у војничким униформама. Као да видим своју децу, додаје.
ОТАЦ ПРЕЖИВЕО КОШАРЕ, ПРЕМИНУО ОД ЖАЛОСТИ
Кад су Милићи сахранили свог другог сина, отац Драгољуб ставио се на располагање Војсци Југославије и борио се на Кошарама. У спомен својој деци, по завршетку рата написао је књиге „Моји синови“ и „Соколови сломљених крила“. Иако здрав и физички активан, преминуо је изненада 2011. године у 61. години. Нада нам каже да је и њега сустигла неизрецива туга.
Јован Слијепчевић
