Хода пистом самоуверено, за њега је околина толико сићушна да је и не примећује јер, и када не изводи маневре у борбеном авиону миг-29, адреналин му струји кроз крвоток и он лети…
Потпуковник Милован Ђорђевић за Српски телеграф описује како изгледа пилотирање моћним руским авионом, једном од шест летелица које је Србија добила од Владимира Путина, а ускоро ће из Белорусије стићи још четири.
– Слобода. Тај осећај слободе да сам као птица. Сад сам овде, а за пет минута, рецимо, негде изнад Пожаревца – ненаметљиво изговара, обављајући последње припреме за полетање на непознату локацију и битан задатак.
ХЛАДНА ГЛАВА
Наш саговорник врпољи се у фотељи покушавајући да прикрије нестрпљење, које га очигледно изједа изнутра. Ноншалантно разбијам благо напету атмосферу: „Него, потпуковниче, је л’ знате ви да кувате?“
У први мах ме погледа зачуђено, па настави да набраја кулинарске успехе у којима сваке недеље уживају његова супруга и пријатељи: печурке, месо на роштиљу…
– Баш као и у кувању, морам да будем хладне главе и кад уђем у борбени авион. Увек рационалан, не сме било која ситуација да ме избаци из такта или да ми поремети рационално размишљање. А да ли нешто може да ме поремети? Ма нема шансе – одмахује руком Ђорђевић, који, и кад легне да спава, размишља само о једном – летењу мигом-29.
Његов организам трпи велика оптерећења при извођењу маневара на висинама изнад 10.000 метара, а од тренутка полетања до слетања његов организам претрпи најмање 100 пута стрес, ког, наводи, није свестан управо због тог лудачког струјања адреналина.
– Кад чујем звук мотора, заигра ми дечачко срце! Ремонтовани руски мигови су одлични, ма баш моћни – прича Ђорђевић и хвали се како пријатељима зове најбоље руске пилоте.
Сећа се и тренутка када је први пут крочио у миг-29, који је за читаве две генерације био бољи од мига-21, којим је пре тога летео.
ПОГРЕШАН ПОЗДРАВ
Мада лети деценијама и прошао је сито и решето, пре два месеца, признаје, задрхтао му је глас.
– Ноћни лет, јесење топло вече, полећем око 11, 11.30… Одједном улећем у облак из ког и даље иде електрично пражњење, блешти на све стране. Стресао сам се, задрхтао ми је глас. Изненадио сам се, нисам очекивао облак. Знате, ви ноћу не видите облаке. И то ми се десило сад, пред крај каријере, а у младости сам био пун себе – напомиње Ђорђевић.
|
О „Топ гану“, рату, пилотској сујети…
|
|
|---|---|
| * Чувени филм „Топ ган“, који је прославио Тома Круза у улози самоувереног пилота Маверика, пропустио сам у биоскопу те 1986. Са тадашњом девојком, а садашњом супругом кренуо сам у биоскоп како бих погледао филм, али сам био толико уморан од пута да сам га преспавао. Надокнадио сам то после, па сам га гледао више од 20 пута. | |
| * Живот ми је био у опасности током ратних дејстава у бившој СФРЈ, али и крајем деведесетих. Знате да је већ у октобру 1998. готовост била подигнута на највиши ниво и увежбавали смо летење мигом-21 и мигом-29. Колега и ја смо добили задатак, ја у мигу-29 као вођа, а он у мигу-21 као мој пратилац. Он ме пита: „Ђоле, хоћемо ли наћи тај авион?“ Ја кажем: „Ацо, не брини ништа, миг-29 има одличан радар, лако ћемо одрадити задатак“. Полећемо, крећемо ка зони дејстава и мени се на екрану појављује натпис „радар неисправан“. Није ми свеједно, али не могу да погазим оно што сам рекао и онда сам се концентрисао надајући се да ћемо наћи тај авион и успели смо. | |
| * Пилоти су сујетни, али то је позитивна сујета. Боље се припремамо за лет тиме што смо мотивисани да колеги покажемо да нисмо лоши. Не да смо бољи, него да нисмо лоши. Шта год у животу да почнемо да радимо, ми идемо до краја. Не остављамо ствари половично. Не знам како бих живео са недовршеним стварима, ваљда сам се такав родио. |
Да се роди опет, каже, ишао би истим путем.
У том тренутку стиже позив, истрчава из канцеларије, вичем: „Срећно, Ђоле!“
– Шта сам вам рекао, Марија? Срећно се каже рударима – прекорева ме и маше ми Ђорђевић и одлази да се још једном шмекерски поигра са облацима.
Марија Р. Илић
