29. јануара 1412. године по новом календару, деспот Срефан Лазаревић издао је Закон о рудницима, познат као Новобрдски рударски законик, који по својој правној и историјској вредности превазилази српске националне оквире.
Текст су писали рударски стручњаци, њих 24, који су се на деспотов позив окупили на сабору у Некодиму. Када је текст усаглашен деспот Стефан га је на сабору у Новом Брду потписом и печатом издигао на ниво закона.
Иако није био први Закон о рудницима у средњовјековној Србији, у којој је рударство имало дугу традицију, текст Новобрдског закона једини је сачуван, а по начину увезивања корица, језику и садржини спада у српске правно-историјске споменике посебне вредности. У склопу текста, поред Закона који се односе на рударство, налазе се и законске одредбе које се тичу уређења и живота у Новом Брду, тадашњем највећем руднику на Балканском полуострву.
Сачуван ћирилични илустровани препис тог Закона, који је откривен 1959. године, потиче из 1580. године и чува се у Српској академији наука и умјетности. Текст Закона написан је мрким мастилом на 27 листова, а минијатура на почетној страни представља рударски судски колегијум. Минијатура има ред са по пет сједећих фигура. Оквир, заставица и иницијална слова су у плавој, златној и црвеној боји. Занимљив је „пут“ тог Закона од Новог Брда до Архива САНУ.
Године 1674. од попадије Стојне Законик је откупио поп Георгије за 120 аспри,а онда је доспио у руке хеким паше Алипашића, који га је 1707. године поклонио митрополиту београдско-пожаревачком Михајлу. Следећи власник био је патријарх Арсеније IV Шакабента. Према мишљењу Николе Радојчића, који је испред САНУ истраживао рукопис, из патријаршијске библиотеке доспио је у Беч, а после два века, након Другог свјетског рата, појавио се на једној аукцији антиквитета. Купила га је супруга др Францеа Хочевара, југословенског амбасадора у Букурешту, који је рукопис 11. априла 1959. године поклонио САНУ.
Латинични препис Закона о рудницима на 13 страна, који носи датум 26. јул 1638. године, пронашао је академик Петар Колендић у Градској библиотеци града Сплита. Рукопис је настао у бугарском рударском центру Ћипровцу. Турски превод Закона о рудницима пронађен је у склопу отоманског акта издатог 25. априла 1494. године, и садржи 35 поглавља која одговарају првом делу ћириличног рукописа.
