Морамо са оба ока отворена јасно видети шта нам се дешава, данас у 2018-ој, овде у срцу Европе, у доба модерних технологија и заговорништва највећих људских слобода и толеранције. Мора и свет видети, а наша обавеза је да га упутимо на болну истину, да Срби у својој држави, тачније делу који је под међународним протекторатом УН, тј. превасходно држава баш тог „толерантног и развијеног“ запада у данашњим данима трпе погроме, хапшења, сегрегацију, ограничавање слободе кретања људи и робе, непрестани страх од убиства, отмица, пребијања… Чист апартхејд, дискриминацију непојмиво данашњем добу, модерним друштвима у Европи. Како се томе супротставити? Искључиво само солидарношћу. Збијањем редова, стављањем по страни свих разлика међу Србима, да ли смо власт или опозиција, републиканци или монархисти, Делије или Гробари, рурални или урбани, верници или атеисти, дошло је време да сви станемо уз своју Србију. Не смемо бити лењи или равнодушни.
Противник то свакако није. Напротив у свом вршењу неправде и наношењу штете врло је ревносан. У кризним ситуацијама не може се стати са стране и посматрати државу како се сама бори са проблемом свих нас. Ломаче за српске производе на Косову и Метохији, шиптарска инквизиција у којој су сви Срби проглашени за вештице на које је отворена сезона лова, није и не може бити само проблем државе. Сви се морамо ангажовати свако на свој начин, јер смо сви под ударом. Истурени на удару су наша браћа на Космету. Стране службе су увиделе да од њихове мреже либералних медија нема ништа, Срби им не верују, нити их гледају или читају. Сукоб са Србима је подигнут на виши интензитет. Пуштени су арнаутски кербери да растргну Српчад. Гурају нас у отворену конфротацију, сукоб који не нашим хтењем постаје неминован. Стога је најбитније да ову опасност на време препознамо. Да преузмемо иницијативу, не само да чекамо нову недаћу да би имали реакцију на исту. Као што смо покренули борбу и постигли низуспеха у дипломатији повлачењем лажне независности од стране десет држава, прегласавањем у Интерполу. Тако мора да се и све друге друштвене области укључе у борбу за српско питање. Црква, Војска, интелектуалци, омладина, сви да дају свој максимални допринос. Срби у БЈРМ, Црној Гори, Републици Српској и Србији као један морају да се држе. И не треба чекати да вам политичари предложе акцију, свако зна за себе како да се укључи и допринесе одбрани. Јавне личности имају посебну дужност да искористе своју препознатљивост за буђење свести и ширење идеје солидарности.
Људи траже узоре, примере… е па будите им, нека се покаже како се Срби држе достојанствено и саборно када је најтеже. Косово је Србија! Истину увиђа све више народа, против неправде устаје све више држава. Шири нам се круг савезника, и оне земље које су под притиском и претњом запада прекршили међународно право, нашом праведном борбом и стрпљивом истрајношћу мењају своје одлуке и враћају се истини и стају на страну правде. Зато да се ми Срби сложно држимо и цео свет ће видети да истину и Србе нико не може да победи, пре или касније заврши се као и пре 100 година, ослобађајућим јуришем српске војске и исправљењем неправде. А до тада сви заједно: нема предаје!
Миша Вацић
