Поруке стрељаних подсећају на оно најважније: 21. октобра 1941. побијени су људи.
Из сваке поруке провејавају детаљи из свакодневног живота, од брига и проблема до гимназијских љубави. Божидар Милинковић, мајстор, написао је на полеђини радничке књижице: „Мила Ружице, опрости ми све на последњем часу. Ево ти 850 динара, твој Божа.“
Радник Лазар Петровић оставио је на полеђини старе дописнице поруку: „Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је.“
Отац и син Никола и Александар Симић стрељани су заједно. Никола, инжењер, у својој поруци каже: „Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози.“ Александар, осамнаестогодишњи гимназијалац пише: „Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу.“ Гимназијалац Павле Ивановић, стрељан 20. октобра, писао је оцу, не знајући да је он већ у топовским шупама и да ће бити стрељан само дан након њега: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата иди код директора ако вреди.“ Поруку оцу оставио је и ученик Љубиша Јовановић, такође не знајући да му је отац на истом месту где и он. Стрељани су обојица, истог дана.
Једна штура порука, на први поглед без икаквог емотивног набоја, вероватно је најпотреснија од свих. Књиговођа Јаков Медина, ухапшен 18. а стрељан 20. октобра, кратко је написао: „Лебац сутра немојте послати.“ У тој краткој реченици садржана је сва трагика живота у злом времену: „лебац“ као симбол живота, основна храна, али и ратне сиротиње оног доба, оне која брине о сваком комадићу хлеба и ништа не баца, јер за бацање нема.
Мија преживео масакр
Међу стотинама ђака сакупљеним у Шумарицама за стрељање, био је и Мија Алексић.
Једна потпуна празнина и сведеност на ништа. На махове осетим оштар бол помешан са питањем – зашто да умрем?
Страх од смрти, отпор, па онда потпуна тупост и апатија, слике из детињства, ликови родитеља, сестре, другова … Филм се лагано одвија и хтео бих да траје у бескрај. Потом неки зрачак наде, можда ће нас пустити, некуд отерати, ово је само привремено? Чули су се пуцњи, рафали, било нам је јасно шта нас чека. Видео сам оца и мајку у црнини за мном, Велимир пустио браду, посивело …
Почео сам да плачем. Значи, ту је крај – испричао је деценијама касније Мија.
Али, то није био крај. Невероватним стицајем околности, једна од његових професорки која је знала немачки и радила као преводилац за команду града, успела је да намоли главнокомандујућег официра да престане са стрељањем. У том тренутку преостала је само једна барака, ау њој је био и Мија. Она је после рата стрељана као домаћи издајник.
Двадесет дана по ослобођењу Крагујевца, Алексић се придружио партизанима обрео у 17. ударној дивизији.
Сведочење нашег глумца о стрељању можете видети на снимку испод, са почетком на 6 минута.
https://www.youtube.com/watch?v=5FpiS9v9or8
И четници криви
Разни извори наводе број жртава овог масакра од 2 до 12 хиљада, који је по свему судећи настао као подледица удруженог напада четника и партизана, иако су комунисти све “заслуге“ покушали да припишу себи.
Крагујевачки партизански одред 18. октобра 1941. издао Обавештење бр. 6, у ком се између осталог каже да су партизани и четници заједничким снагама „бранили стопу по стопу друма наносећи својим изненадним нападима крваве губитке Немцима и њиховом слузи Недићу“.
Спровођење окупатор поверио nedi’evcima и другим квислинзима, чија је суровост упамћена како међу крагујевчанима, тако и међумалобројним преживелима.
Оно што читаву причу чини још тужнијом, да је квота од 100 за једног донета само недељу дана пре масакра.
За крај, можда најбољи опис дала је Десанка Максимовић, у чувеној песми “Крвава бајка“.
Прочитајте још: ТАЈНА НАШЕГ НОБЕЛОВЦА: Иво Андрић је био масон, али су га избацили због…!
ЕВРОПСКЕ ВРЕДНОСТИ: Унук кољача из Јасеновца шеф хрватске дипломатије!
ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈИ: Девет Вајагића као девет Југовића!
Извор: Националист, Стори, Време