Срби су познати по томе да су увек храбро бранили своју домовину, али они уједно спадају у малобројне народе који су, сразмерно бројности, дали изузетно велики број хероја у војскама Русије, Европе и Америке. О тим истакнутим српским официрима, војницима, јунацима, највише одликованим у војскама Русије, Аустроугарске и Америке говоре три књиге Душана Бапца. Управо завршава последњу у низу “Срби – чувари Хабзбуршке монархије”, којом, као и двема претходним, “Срби – руски војни заповедници од времена Петра Великог до Октобарске револуције” и “Срби – амерички војни хероји”, шаље значајне поруке свету.
– Аустрија је на неки начин регионални “ментор” на путу наших европских интеграција. Зато је лепо да им кажемо да смо у претходних 300 до 400 година управо ми допринели њиховој борби, били у првој линији одбране њихове границе у свим ратовима. У случају Американаца, слична је порука. Последњих двадесетак година у нашим односима постоје проблеми, а чак 270 наших људи се први одазвало да активно учествује у одбрани система вредности америчке демократије. Исто то имамо и у Русији – истиче Бабац за “Новости”.
Заједничко за наше војнике и у царској Русији и у Америци је да су се исељавали са простора Војне крајине, односно Лике, Далмације, Херцеговине, Баније, Кордуна, Славоније и Војводине. У Русију су одлазили углавном у 18. веку и тамо добијали високе чинове, баш као и они у аустроугарској војсци. У Америку су се исељавали крајем 19. и почетком 20. века. Током Првог и Другог светског рата они као војници, и подофицири, ређе нижи официри, бивају одликовани највишим медаљама за храброст. У Америци их са таквим одличјима има чак 270.
– У руској војсци је било 70 генерала и адмирала. У великој дворани “Ермитажа” посвећеној Наполеоновим ратовима, са портретима свих руских команданата, чак седморо људи је нашег порекла. А у Америци, Срби су национална мањина са процентуално највећим бројем хероја – каже Бабац.
Петар Текелија је догурао до генераленшефа. Марко Војиновић је један од оснивача црноморске флоте. Михајло Милорадовић, који је водио десно крило Руске армије, за све време ратовања није рањен на бојном пољу. Страдао је у декабристичком пучу од руке цивила, усред Петрограда. Када су му извадили тане, рекао је: “Сада могу на миру да умрем да знам да ме није убио мој војник!”
Постоји и породична традиција Срба који су се исељавали у Русију, међу којима је неколико генерација официра и генерала породице Шевић. Један од Шевића је међу првим исељеницима, а један од његових потомака је био последњи монарх најелитнијег гардијско-хусарског пука у Првом светском рату. Симеон Зорић, односно Семјон Зорић, био је један од љубавника Катарине Велике. Он је био млад, леп и лудо храбар официр, који је на поклон добио град Шклов са две-три хиљаде душа. Он је чак и у “Пиковој дами” представљен као један од ликова. Сава Владиславић Јабузински је био дипломата који је у време Петра Великог почео да формира обавештајну службу. Он је Петру Великом из Цариграда са пијаце поклонио роба, прадеду Александра Пушкина.
У Америци је у Првом светском рату 14 Срба одликовано. Џејк Алекс Мандушић из Чикага, родом из Призрена, добио је Конгресну медаљу части и био близак са сином председника Теодора Рузвелта. Седморица Срба се издвајају ордењем у рангу народног хероја. Михајло Пејић, односно Мичел Пејџ, Херцеговац, добио је Медаљу части на Пацифику, а једна од чувених џи-ај-џо фигурица је направљена управо по њему. Он је жива легенда! У Вијетнамском рату, Лазар Шијан, односно Ленс Сајџен, постхумно је одликован Конгресном медаљом части. Једна награда је по њему и названа, као и део ваздухопловне академије у Колорадо Спрингсу. Реплика његовог авиона “фантом” се налази испред цивилног аеродрома у Детроиту.
– У Америци је 13 генерала и адмирала достигло висок чин у војсци. Војновић је контраадмирал обалске страже, Марковић командант ваздухопловства Националне гарде Охаја. Генерал Карамарковић, који је био командант крила маринског ваздухопловства, учествовао је у блокади Јадрана 1995. године. Данас је Ник Дучић командант базе “Бондстил” на КиМ. Не можете да очекујете од њега да ће да уради нешто супротно неком наређењу које ће добити од своје команде, али код њега видите дубоко поштовање и свест о коренима и знате да сигурно неће урадити нешто лоше на своју руку, што би код других могло да се деси. Он је био на ускршњој литургији у Грачаници у цивилном оделу и неколико пута у Пећкој патријаршији – примећује Бабац.
Постоје примери српских породица које су се, истовремено, истакле у више армија.
– У Хабзбуршкој монархији су два рођена брата – Петар Дука, генерал у аустријској војсци који се борио против Наполеона, и његов рођени брат Илија Дука, генерал у руској војсци. Лазар Мамула је био генерал у аустријској војсци, по коме је названо острво Мамула у Црној Гори, јер је ту пројектовао тврђаву. Његов рођак био је адмирал флоте у СФРЈ Дарко Мамула. Још један Мамула у Америци, из Питсбурга, у Корејском рату је добио друго по рангу одликовање у САД, као подофицир. Марко Војновић био је адмирал у руској морнарици, док су петорица генерала Војновића била и у аустријској војсци. Један од њих, генерал са три звездице, био је дугогодишњи директор војног архива.
Истовремено, неки Срби су се борили заједно са сународницима, неки против њих, док је било и оних који су се нашли – у процепу.
– Милорадовић је у време Првог српског устанка био ангажован за садејство са Карађорђем. Петар Дука у аустријској војсци био је задужен за сарадњу са Карађорђем. С друге стране, у Првом светском рату, Станко Турудија је био велики херој аустријске војске на фронту према Италији, али је 1914. године, у претходници аустријској, задобио на капи 11 рупа од српских метака. Он се изјашњавао као Србин и био први који је кренуо на Србију. А Радослав Грба, односно Рајмунд Герба, 1920, усред Загреба, као начелник загребачког корпуса, са одушевљењем је причао о српским победама. Већ у фебруару 1913. године је – пензионисан.
Српске жртве, ипак, нису довољне признате у војскама тих земаља, због чега су Бапчеве књиге, од којих неке двојезичне, које је објавио Медија центар “Одбрана”, тим драгоценије:
– Ни Руси, ни Американци их не доживљавају као Србе, јер то су огромне војске са разним националностима. Али, зато ми треба да укажемо шта је био наш допринос. Зато је важно да ми све те људе попишемо и да их се сећамо – закључује Бабац.
ХРВАТИ БРИШУ СЕЋАЊА СРБА
У Хрватској се већи број аутора бави сличним темама, али Бабац каже да су многи острашћени, да су то често политички памфлети, а не историјске чињенице:
– Хрвати су све “похрватили” иако су се после Мохачке битке потпуно повукли, а тај празан простор попуњавали су Срби. Потом долази страховити налет покрштавања и притисака. Почетком 19. века су нам узели и језик, онда територије, а сада нам Хрвати узимају и сећања. У Хрватској постоје сајтови, одреднице на “Википедији”. Када бисмо уносили само по једну одредницу у “Википедију”, убрзо бисмо добили више стотина имена и прича, на разним језицима, што би постало доступно глобалној публици. Нажалост, ја не могу све сам, јер једва стижем да напишем књиге – каже Бабац.
БОМБАРДЕР
Срби у САД су за време Другог светског рата скупљали обвезнице за ратну помоћ и прикупили 500.000 долара. Купили су 1943. године бомбардер Б 17 за америчко ваздухопловство. Желели су да се назове “српски четник”. Али, тада је америчка политика почела отклон према Титу, па је, компромисно, назван “амерички Србин” – каже Бабац.
Дубравка Савић
