Пише: Владимир Димитријевић

ВЕК ОСЛОБОЂЕЊА

Румунија је као држава настала у 19. столећу.                        

Од Средњег века, њеним просторима владале су, као и већим делом Балкана, Османска и Хабзбуршка монархија. Две кнежевине, темељи будуће државе, Молдавија и Влашка, признавале су власт турског султана, али су гледале ка Русији. Први кораци ка независности предузети су 1859, када је кнез Александар Јоан Куза ујединио Молдавију и Влашку. Две године касније, стигло је султаново признање аутономије. Куза ја настојао да земљу модернизује, ослободи кметове и секуларизује манастирске земље. Није успео да победи земљишну аристократију, и протеран је. После Берлинског конгреса, Румунији је призната независност. Тако је настало оно што се звало Стара Краљевина. Иако је Русија својевремено имала значајну улогу у стицању независности младе државе, румунски национализам је често имао русофобски карактер.

Аристократија и виши слојеви били су окренути Западу, а сељаштво је живело у беди, па је често долазило до народних устанака који су сурово гушени. Мржња према властодршцима тињала је у широким народним слојевима. Међу богаташима је, поред Немаца, Грка пореклом са Фанара, Немаца и других, било и Јевреја – капиталиста, који су држали не само банке и фабрике, него и крчме по селима, трговину, и бавили су се зеленаштвом. Наравно, било је и много јеврејске сиротиње, нарочито у градовима. Међутим, богати Јевреји, као и Немци и Мађари, сматрани су туђинима који господаре над обичним народом, и нетрпељивост се продубљивала.                                                                    

НОВИ ВЕК, НОВА НАДА

А онда је дошао двадесети век.  

Румунија се враћала себи после Првог светског рата. Изгубила је око шесто хиљада људи, више од седам посто свог становништва. Ипак, пошто се борила на страни Антанте, добила је, на рачун Аустроугарске која се распала, Трансилванију, Источни Банат и Буковину. Од Русије, која је спречила окупацију Румуније 1916-1917, али која се нашла у вихору бољшевичке револуције, Румунија је одузела Бесарабију. Територија се увећала, а становништво је порасло са осам на шеснаест милиона становника.

Ипак, оно је, у својој већини, било веома сиромашно: чак седамдсет процената Румуна били су сељаци који су земљу обрађивали на примитиван начин. Највећи део обрадиве земље припадао је, и даље, крупним земљопоседницима. Иако је власт, у страху од револуције која се ширила из Москве, извршила аграрну реформу, велепоседници су и даље доминирали. Пољопривреда и индустрија остајале су неразвијене, а главни извозни артикал била је нафта. Приходе од нафтне ренте добијао је веома мали проценат становништва, што је додатно продубљивало јаз између богатих и сиромашних.

Румунско село било је демографски експанзивно, и маса сиротиње је пристизала у градове, где се пролетаризовала или тонула у лумпенску стихију. Деци сељака су, после рата, била отворена врата универзитетског школовања, али је много њих уписивало друштвене науке – философију, теологију, филологију, историју, то је стварало додатне проблеме: у неразвијеној земљи, за њих није било запослења. То је био један од узрока окретања младих интелектуалаца идејама радикалног преображаја друштва.

ПИТАЊЕ МАЊИНА                                                        

Држава је покушавала да спроведе румунизацију становништва, јер су, после територијалних проширења, трећину становништва чиниле националне мањине. Представници мањина углавном се нису укључивали у националне румунске партије, али су се окретали левици, пре свега комунистима. Комунистичка партија Румуније је, са своје стране, у оквиру Треће интернационале, истицала да је Румунија версајска творевина која нема право на послератна проширења. Румуни су, са сумњом и крајњом нетрпељивошћу, одбацивали радикалну левицу, сматрајући је продуженом руком непријатеља своје слободе и независности. Опет су у жижи широке нетолеранције били Јевреји.

Антијеврејско расположење у Румунији имало је социјалну основу у чињеници да су људи са села, дошавши у град, на најбољим радним местима затицали странце, међу којима су се истицали Јевреји, што је била ситуација типична за Централну и Источну Европу. Када је средином 19. века индустријска револуција стигла, управо су они, вековима трговци и занатлије, стекли корист од новог развоја догађаја. У градовима је Јевреја било међу правницима, новинарима, глумцима, професорима, пословним људима. Земљопоседничка аристократија, са својим презиром према капиталистичким методама стицања, губила је друштвене позиције и тонула у непокретност и декаденцију.       

ФРАНЦУСКА: УЗОР ИЛИ УПОЗОРЕЊЕ                                      

Земља се налазила под снажним утицајем Париза и Француске. Настојало се да се од Букурешта направи „Париз на Балкану“.[1] Имитирало се све француско – од књижевности до антисемитизма, који је, после Првог светског рата, јачао и у земљи Волтера и Дидроа.

Сатро поколење, чији су представници били историчари попут Николае Јорге, веровало је да је вестернизација Румуније, уз све локалне посебности, ипак неизбежан пут.

Десно оријентисана интелигенција је сматрала да је подражавање Француске пуко мајмунисање, и да идеје „слободе, једнакости и братства“, које су основа демократске корупције у послератном румунском друштву, само воде разарању „органске цеине“ народа. Економска криза која је наступила у Европи и свету показала је страшно лице корумпираности румунског друштва, и сву привредну и политичку немоћ елита да одговоре на изазове.

У тој и таквој средини, појавио се Корнелију Зелеа Кодреану.

КАПЕТАНОВА МЛАДОСТ                                      

Кодреану је рођен 1899. у граду Куш на граници са руском Бесарабијом. Отац му је био сељачки син, професор у Гимназији, Јон Зелеа. Јон је био религиозан, задојен панрумунством и антизападњаштвом. Касније је и он постао члан синовљевог покрета, и млађи су га сматрали су својим „патријархом“.

За време светског рата, малолетни Кодреану је са оцем, као добровољац, отишао на фронт и учестовавао у борбама у Трансилванији. Чим се рат окончао, и кад су, на фону бољшевичке револуције у Русији, почели немири у Румунији, Кодреану заузима строгу антикомунистичку позицију и почиње да организује антилевичарска студентска удружења. Док је студирао на Правном факултету Универзитета у Јашију, зближио се са професором Александром Кузом и ушао у националистичко – антикомунистичку „Гарду националне свести“. Куза га је спасао избацивања са факултета, после Кодреануове туче са уредником једног левичарског часописа. После одласка у посету Берлину 1922, док је гледао беспоредак у Вајмарској републици, Кодреану је постао сигуран да је извор свих проблема у либерализму и масонерији, који баштине идеје антихришћанске Француске рвеолуције.[2]

Године 1923,  Кодреану са Кузом ствара „Лигу националне хришћанске заштите“. Они траже да се Јеврејима онемогући несразмеран утицај на друштво и да се помогне сиромашним сељацима. Кодреану и његов професор буду ухапшени због наводне припреме атентата на чланове Владе, али се на суду испоставља да је оптужба, које су им подметнуле специјалне службе, била лажна.

КУЗА, КОДРЕАНУ И РАДИКАЛНА ОМЛАДИНА        

Куза је желео да створи класичну парламенатрну партију, а Кодреану је маштао о револуционарном покрету, који би се окренуо, пре свега, младима. Године 1924, на Универзитету у Јашију ствара „Братство крста“, на које полиција жестоко удара, хапси и пребија његове чланове. И Кодреану је ухапшен и мучен, али, опет на Кузину интервенцију, бива пуштен. Да би се, наводно, осветио за мучења која су он и његови „братственици“ преживели, Кодреану у суду убија начелника полиције у Јашију, Константина Манчију. После великог притиска „националистичке јавности“, која сматра да је Кодреану исправно поступио обрачунавајући се с „корумпираним полицајцем“, порота га ослобађа! Сасвим у складу са оним што је рекао Кодреануов адвокат, Валерију Роман:“Ако чланови пороте желе да да часно примене законe у румунским земљама, онда им је дужност да ослободе Кодреануа“.

Тако се и десило.                                                                      

ОСНИВАЊЕ ЛЕГИЈЕ      

Већ 1925, његова популарност је таква да се на свадби после венчања са Јеленом Илином нашло неколико десетина хиљада људи из Фокшана и других градова. Млад, снажан, конзервативан, религиозан, „народни син“, Кодреану постаје звезда и међу сељацима и међу млађим интелектуалцима, такође сељачким синовима. Два месеца посла венчања и свадбе, професор Александар Куза и Кодреану опет долазе у Фокшани да буду кумови деци која су се у том крају за то време родила. Јеврејска популација се жали полицији плашећи се погрома.

Две године касније, Кодреану напушта Кузу, и оснива Легију Светог архангела Михаила, чији је циљ не само власт, него и духовни преображај Румуније. Његов циљ је омладински покрет који ће привући будућа поколења Румуније. Јон Мота, у часопису „Земља предака“, каже:“Ми се не бавимо политиком, и нисмо се њоме бавили не тренутка. Ми имамо религију, ми смо слуге вере. Њен пламен нас је обузео и њоме смо обухваћени. Служићемо јој до последњег даха“.

Мота је, у складу са том вером, погинуо као франкистички добровољац у Шпанском грађанском рату.

ЕВОЛА О ЛЕГИОНАРСКОМ АСКЕТИЗМУ

Овај религиозно – метафизички аспект Легије уочио је и Јулијус Евола, који је, у свом тексту „Национализам и аскеза“, објављеном 14. априла 1938. у часопису „Коријере Падано“, истакао да и фашисти и национал – социјалисти желе да своју омладину аскетизују зарад политичке борбе, али, с обзиром да су средњовековни услови живота нестали, то им не полази за руком. Што се Кодерануовог покрета тиче, сматра Евола, он је у бољем положају:“Главна особина овог покрета суштински лежи у његовим религиозним претпоставкама. То је покрет националне обнове и, у исти мах, има тенденцију да обухвати живе форме духовности православне вере. Пошто ова религија почива на националној основи, такве тежње у Румунји не наизлазе на ону  врсту препрека с којима се срећу друге нације. /…/ Многи читаоци ће се зачудити кад сазнају да преко шесто хиљада људи – што је, у грубој процени, број Кодреануових следбеника – систематски упражњавају не само молитву, него и пост: три пута седмично од легионара се очекује да држе тзв. најстрожи пост, који подразумева неједење, непијење и престанак пушења. Сам Кодреану нам је, у току једног од разговора које смо водили, објаснио значење ове праксе на следећи начин: потпуна супрематија духа над телом мора се постићи а пост је један од најбољих начина за то; раскидањем окова које нам намеће најматеријалнији део људског бића, тело, пост ојачава могућност да се призову невидљиве силе – силе одозго, што се постиже молитвом и обредима. И у свим искушењима и борбама  – упркос мишљењу „позитивистичких умова“ ове силе имају улогу ништа мању него силе видљиве, материјалне и чисто човечанске“.

Ово је легионарском покрету давало извесну црту „нове средњовековности“.[3] По Берђајеву, ново средњовековље требало је да измени друштвени живот – град ће бити ближи селу, сарадња треба да замени конкуренцију, приватно власништво мора бити оплемењено саборним циљевима заједништва, партијски парламентаризам нестаће да би препустио место скупштинама које ће се бринути о народним интересима, синдикати неће бити превратничке организације, идеја прогреса биће напуштена, а материјални напредак ће бити замењен духовним.[4]  

ОРГАНИЗАЦИЈА

Организација се потчињавала вођи, који је добио почасни назив Капетан. Хорови, коло, заклетве, пост и молитва били су саставни део њихове свакодневице. Носили су зелене кошуље, симбол пролећа и обнове, а грб им је био решеткасти крст, који је означавао и хришћанство и спремност да се, за идеју, иде у тамницу. Кодреану јеј говорио да је Легија школа и армија, а не партија, и да им не гарантује никакав успех у друштву, али им нуди духовни преибражај. Пре него што се позабавимо слабостима свог народа, морамо се бавити својим грешкама и гресима, говорио им је.

У доба кад је био с Кодреануом, Елијаде је писао:“Ако су разни народи изводили своје револуције под заставом класне борбе или приоритерта економије ( комунизам ), или државе ( фашизам ) или расе ( национал-социјализам ), легионарски покрет је никао под стегом Архангела Михаила, и побеђиваће милошћу Божјом.“[5]

Са том вером, тренало је кренути широм Румуније – не само по градовима и варошима.

МИСИЈА НА СЕЛУ                                                  

Легионарски проповедници кренули су по румунским забитима, и тамо где нико од политичара никад није крочио говорили су о велични Румуније, штети од масонерије и либерализма. Позивали су се на традицију хајдука, који су се борили против туђина.

Румунски политички делатник, Константин Аргетојану, сматрао је да је пропаганда легије у селима била лицемерје и квазимесијанизам:“Причало се да групе студената тихо стижу у села, помажу сељацима у њиховим пословима, поправљају путеве и мостове, проширују канале за наводњавање и копају бунаре у сушним областима, и тада одлазе, најављујући да ће Онај који треба да дође ускоро посетити село. Ускоро, „Капетан“ са групом својих момака стиже у центар села, сјаше с коња, пољуби земљу, и одлази без речи. Народ гледа широм отворених очију, маше главом и пита се: „Је ли ово неки светац?“Тада неколико легионара стиже у село, скривају, разне начине, свој идентитет, и заврше посао освајања душа“.

Ту, у борби за освајање душа, метафизика и политика су сесретале.                                                                           

ПРОГОНИ И ОТПОР                                                       

Неке партије, попут Национално – хришћанске, помажу Кодреануу, надајући се да ће у њему стећи савезника. Ипак, радикализација њиховог понашања и реторике с почетком Велике кризе 1929, удаљила је од њих савезнике из високих кругова. Почели су прогони: од 1931. до 1933, три пута су били званично забрањени, али су се организационо сачували и обнављали рад. На изборима 1932, „Група Корнелија Кодреануа“ ушла је, са пет посланика ( укључујући самог Кодреануа ) у парламент,  у коме је он жестоко нападао корумипране чиновнике, што му је доносило још већу популарност.

Отвор на прогоне власти било је стварање милитантне „Гвоздене гарде“. Она је имала и „Ескадроне смрти“, који су давали завет сиромаштва и целибата, и били спремни да умру „за будућност Румуније“. Када је премијер Јон Дука опет почео са жестоким насртајем на легионаре, и поново им забранио политичко деловање, три студента, тзв. „Никадори“ ( акроним њихових имена ), извршили су атентат на Дуку, и одмах се предали властима. ( Тако је, 1924, учинио и Кодреану, када је пуцао на начелника полиције у Јашију ). Осуђени су на доживотну робију.

ЛЕГИОНАРИ УБИЈАЈУ, ЗАР НЕ? 

Нови премијер, Георге Татареску, покушао је да „припитоми“ Кодреануа, а Михај Стелеску, бивши Кодреануов сарадник, тврдио је да краљ почео да финансира легионаре. Стелеску је оштро нападао Кодреануа и критиковао његову оријентацију на Немачку ( сам је био за Мусолинија ). Легионари су, међутим,  тврдили да је Стелеску тајни агент државне безбедности, Сигуранце. Он је основао своју партију, „Румунски крсташки рат“, и, поред националистичке идеологије, тражио осмочасовно радно време, права радника, увођење пензије. Због сталних  напада на легионрски покрет, ескадрон смрти, „Децемвири“ ( било их је десторица ), упадају у болницу у којој се Стелеску лечио и сурово га убијају, што изазива озбиљне одјеке у румунском друштву, али одјекује и у Европи.                               

Осуђени су на доживотну робију.

 „ЈЕВРЕЈСКО ПИТАЊЕ“ 

У свом огледу „Румунски интелектуалац, православље и идентитет у вези са гардизмом“, Милад Дороудијан истиче да је између два светска рата било много интелектуалаца који су, попут Михаила Себастијана, имали двоструки идентитет – румунски и јеврејски. Пријатељ Нае Јонескуа и сарадник конзервативног „Чувантула“, Себастијан се драмом и књижевном критиком бавио са позиција традиционализма. Наравно, део јеврејске интелигенције био је либералан и под утицајем радикалне уметничке авангарде, а скоро сва крајња политичка левица је углавном била јеврејска, а не румунска. Међутим, због трајних промена у оријентацији власти, 1937. године бити Јеврејин на десној сцени постало је институционално немогуће. То се види из дневника Михаила Себастијана. Јеврејин је, у то време, проглашен за оличење „материјализма“ и „феминизираности“, а десна политика, под утицајем Хегелове идеје о тоталитету, желела је да буде „маскулина“. Због опште радикализације како друштва, тако и политике, Гвоздена гарда, каже Дороудијан, непосредни израз екстремизма колико „плод механичке примене интелектуалне културе Букурешта и Јашија“.

С обзиром на чињеницу да је Румунија имала утицајне мањине, које су биле урбанизоване ( поред Јевреја, Немце и Мађаре), Катарина Вердери сматра да је подела на урбанизове туђине и румунске сељаке била веома важна за међуратну поларизацију; мада је чињеница да су сеоски Јевреји, за разлику од градских, били крајње аполитични, Јеврејство као такво било је мета напада румунских популиста.

ЛЕГИОНАРИ И НАЦИСТИ: ПИТАЊЕ РАСЕ

Интересовање румунске интелигенције за Легију архангела Михаила порасло је између 1932. и 1934. Разлози се могу пратити у случају Нићифора Крајиника, који је сматрао да је земљи потребан нови човек, православне вере и румунске расе. Ипак, раса се није доживљавала као превасходно биолошка категорија, него као својеврсни културни тип. Истичући да легионари нису били фашисти, него „фашистоидни“, Дороудијан наглашава:“За разлику од Нацистичке партије, фашиста и других десничарских група у Европи, Гвоздена гарда је била више забринута за егзистенцијалну кризу румунског бића, и њени псевдоинтелектулани елементи су стално пропагирали да „целовитост“ – догматизам и свенадилажућа религиозност – јесу одговори на све народне проблеме. У једној од гардистичких песама позив на очишћење путем смрти био је опеван као пракса достојна упражњавања, што се види и у многобројним култоликим сабрањима која су симболизована распећима и религиозним сликама“.

Због свог радикализма у тражењу жртвовања и сличних „непрактичних претеривања“, гардисти нису постали препрека само интересима Трећег Рајха у Румунији, него су сметали и  већини румунске елите, чак и националистички оријентисане; зато их је генерал Јон Антонеску одстранио кад се учврстио на власти.  Дороудијан наглашава да легионари нису били заточници расних теорија у нацистичком смислу. Што се самог Кодреануа тиче, Румуни су пре свега људи душе, због чега он и хвали Европу ( ону стару, витешку), али је и пориче ( ову нову, материјалистичку и бездушну ):“За многе, попут Кодреануа, нису само „крв и тле“ оно што одређује и повезује румунски народ, него, у складу с његовим ставом, дух и веза с православним хришћанством. То је био и разлог због кога „Етнократија“ Нићифора Крајиника, иако позива на стварање „чистокрвног“ Румуна, тврди да крв нема никакве везе са духом румунства“.

ШПАНСКИ ГРАЂАНСКИ РАТ

Године 1936, група легионарских добровољаца одлази у Шпанију, где сде стављају на страну Франка у борби против „комунистичке опасности“. Било је то доба када су републикански учесници грађанског рата масовно стрељали римокатоличко свештенство, мушко и женско монаштво, скрнавили храмове и олтаре, па је један од легионара из Шпаније писао:“Они који сад руше хришћанство у Шпанији, неће се зауставити и задовољити несрећом само једне земље, него ће сутра нападати не само румунско, него и свако друго хришћанство“.

Два добровољца, Јон Мота, други човек легионарског покрета, ожењен Кодреануовом сестром, и Василе Марин, погинули су у борбама. Мота је, у предсмртном писму, забележио:“Пуцали су из аутомата у лице Христово. Зар то превидети? Зар није велико богатсттво које се може стећи за будући живот – пасти у борби за заштиту Христа? Волим Христа и с радошћу идем да умрем за Њега“.

Тврдило се да су шпански фалангисти од румунских легионара научили да иду у борбу са покличем:“Живела смрт!“

СВЕЧАНА САХРАНА И ШИРЕЊЕ ПОКРЕТА

Воз са телима Моте и Марине прошао је кроз целу Румунију, и 13. фебруара 1937. била је свечана сахрана у Букурешту,  на којој је присуствовало неколико десетина хиљада људи. Чак и опоненти легионарског покрета указали су почаст жртвама „крсташког рата против комунизма“. Они су сахрањени у нарочитом маузолеју поред „Зелене куће“, средишта покрета у главном граду. Када је амбасадор Франкове Шпаније, читајући имена румунских добровољаца, поменуо Моту и Марина, чуо се громогласан узвик легионара:“Овде!“ Мртви су живи.

Погибија Моте и Марина донела је нове чланове покрета – са 96 хиљада, њихов број је порастао на 272 хиљаде људи. Свуда су се шириле локалне организације, тзв. „гнезда“. Челнике „гнезда“ није постављао Кодреану, него су сами чланови групе бирали онога кога су сматрали „достојним“. На стотине младих  са факултетском дипломом одлазило је добровољне радне логоре, где су помагали сељацима да жању, поправљају путеве и мостове, зидају амбаре и храмове. „Раднички легионарски корпус“ ширио је нову идеологију међу радничком класом Румуније. Легија је имала своје трговине, касе узајмне помоћи, народне кухиње. Пароле су биле: „Ако си  Румун, купуј код Румуна“ и „Ако си Румун, помози Румуну“.

ЛИЧНИ УТИЦАЈ КОДРЕАНУА 

Историчар и аналитичар фашизма, Николас Нађ – Талавера, описао је своје сећање на Кодреануа из доба када га је први пут видео – имао је  осам година:“Била је недеља. Невелики трг пред црквом био је препун сељака, живописно одевених. Многи су дошли пешке, прешавши на десетине километара. Било је много полиције из околних села. И превише. Начелник полиције из Турде забранио је Кодреануу да прича с народом, што је створило проблем. А маса обичних сељака и сиротиње расла је док трг није постао препун. Одједном, маса је почела да жагори. Висок, леп, црнокоси мушкарац, обучен у румунску народну ношњу, појавио се на белом коњу. Зауставио се преко пута мене. Ничег монструозног и зликовачког у њему није било. Напротив. Његов часни, детињи осмех деловао је на људе, чак и оне који су били подалеко од њега, на тајанствен начин. Харизма није баш најтачнија реч којом би се дефинисла чудна привлачност тог човека. Он као да је припадао шумама, планинама, ветровима снежних Карпата, језерима и рекама. Није било никкаве потребе да говори, и он је ћутао. Његово ћутање је било речитије од сваке речи. Било је јаче и од нас и од начелника полиције који му је забранио да говори.“

Кодреану је све жешће нападао корупцију, и тражио да се камарила избаци из краљевског двора. Карол је решио да одговори.

КРАЉ КАРОЛ И КОБ РУМУНИЈЕ                                 

Румунију је, како смо већ истакли, средином 19. века ујединио кнез Александар Куза ( његов сродник је био Кодреануов учитељ, с којим се оснивач Легије касније разишао ). Покушавајући да се учврсти на власти, кнез је настојао да одузме земљу управо земљопоседничкој аристократији  и спроведе аграрну реформу у корист сељака, на чију подршку се ослањао. Ипак, 1866, олигархија је извршила војни удар и Куза је протеран. На његово место, по савету Наполеона Трећег, позван је пруски принц Карл Хоенцолерн – Зигмаринген, који је постигао договор са аристократијом, пре свега да им не дира поседе. Постао је краљ Карол Први. Донео је либерални  Устав и владао, релативно стабилно, 48 година.

Наследиће га син Кароловог рођака Фердинанда, престолонаследника ( Карол Први није имао синове ), и Марије Единбуршке, унуке краљице Викторије и руског цара Александра Другог. Фердинанд је био римокатолик, а Марија протестанткиња. О сину су се слабо старали, па је Карол Први преузео бригу о дечаку. Настојао је да од њега направи дисциплинованог Пруса, али му је то слабо полазило за руком. Младић, који ће постати краљ Карол Други, живео је лагодним животом, склон пијанкама и сексуалним испадима.  Касније, да би га оправдали, тврдили су да болује од пријапизма. Године 1918, пре сам крај рата, млади авантуриста је дезертирао: напустио је пук којим је командовао и отишао у Одесу, где се оженио својом љубавницом. Био је ухапшен, разведен и послат у иностранство, где су га оженили грчком принцезом Јеленом, с којом је добио сина јединца Михаила – Михаја. Наставио је да живи раскалашно, да би ускоро срео своју фаталну жену – Јелену Лупеску ( Волф ), за коју се претпостављало да је кћи крштених Јевреја из Јашија, који су тамо имали малу апотеку. То, међутим, није било сасвим сигурно, као што се није знало чиме се бавила пре но што је срела будућег Карола Другог. Знало се само да је кратко живела у браку с неким официром, и да јој је надимак био Магда.

Пошто, због закона и јавног мнења, није могао тако да живи у отаџбини и на престолу, Карол је решио да се повуче.

КАРОЛ СЕ ВРАЋА                                                         

Отишавши, 1925, из Румуније са  својом Магдом, Карол се одрекао свих права и привилегија као члан краљевског дома. Либерали на власти у Румунији називали су га психопатом, а родитељи су сматрали да је он нека врста дегенерика. После смрти краља Карола Првог, престо је заузео мали Михај, коме је, као регент, одређен принц Николај, млађи син Фердинанда и Марије.  Његово трогодишње регентство прошло је под влашћу Национално – либералне партије. Десне партије су, ради борбе против либерала, одржавале везу са „Магдиним љубавником“, који се, помоћу интрига, вратио у Румунију 1930, где је постао Карол Други, који је свог млађег брата лишио свих титула и привилегија и протерао га из земље. Обећао је онима који су га довели на власт да ће се ослободити своје љубавнице и вратити се законитој жени, али, наравно, није испунио обећање. Магда је остала поред њега, и око себе окупила људе које је народ звао „камарила“. Њу су, поред Јелене Лупеску, чинили начелник букурештанске полиције, Гаврил Маринеску, шеф државне безбедности, Михаил Морузов, краљевски секретари, као и низ индустријалаца, од којих је известан број имао јеврејско порекло. Повезани кумовским и пријатељским везама, они су потонули у корупцију, и вешто су манипулисали партијама на власти, да би стално били у игри.

КАРОЛОВЕ ВЛАДАЛАЧКЕ МЕТОДЕ                                   

Да ли је Јелена Лупеску имала политичке амбиције или није, не зна се. Многи су сматрали да је циљ ове вулгарне, али лукаве, жене само новац и провод. Десничарска штампа ју је називала „риђокосом краљицом“, и тврдила да је „комунистичко – ционистички шпијун“. Сам Карол Други је, и без ње, сматрао да треба да влада као апсолутни господар, без „штетног уплива“ парламента.

Омиљена тактика владања румунског краља је била у томе да странкама прави пучеве и узајамне сукобе да би их ослабио. Тако је од Кодреануовог покрета одвојио Михаја Стелескуа, који је основао „Румунски крсташки рат“, а да би од Легије удаљио омладину, основао је неку врсту „Карол-југенда“, „Домовинску стражу“. Тврдње да је он извесно време чак подржавао Кодреануа нису сасвим доказане, али је чињеница да је схватио да Гвоздена гарда има превише присталица, и решио да се са њом обрачуна.

Политичке партије у Румунији биле су, у то доба, веома милитаризоване, што се види и по униформама које су се носиле: Румунски фронт је имао црну, Национална хришћанска партија плаву, Легион архангела Михаила зелену, Стрелци белу, Народна партија жуту, Ватрени кукасти крст пурпурну, Национална гарда љубичасту, тамноплаву Крсташи румунства, а комунисти црвену.

Марта 1937, Национално – либерална партија на власти забранила је све партијске униформе.

Краљу су, међутим, сметале странке као такве.                     

КОБНИ ИЗБОРИ

У децембру 1937. требало је да се одрже скупштински избори, на које је Легион изашао под фирмом своје легалне партије „Све за отаџбину“. Интелектулаци су подржавали су Кодреануа, а радници и сељаци су били спремни да масовно гласају за њега. Припадници покрета на улицама су се и физички сукобљавали са политичким противнцима. Власт је чинила све да спречи успон легионара – између осталог, симпатизере покрета, попут Мирче Елијадеа, отпуштали су с посла. Упркос притисцима, 20. децембра 1937, партија „Све за Отаџбину“, иако први пут излази на изборе, осваја треће место у парламенту. Први су национал – либерали, други „царанисти“ ( Национално – сељачка странка ). Ове партије се узајамно не трпе, па не могу да направе постизборну коалицију. Либералима такође не пада на памет савез са Кодреануом, а „царанисти“, чак и ако би ушли у коалицију са странком „Све за Отаџбину“, не би могли да формирају скупштинску већину.

„КОПЉОНОШЕ“

Карол Други, мајстор манипулације, позива вођу Национално – хришћанске партије, Октавијана Гогу, да формира владу, иако је Гогина странка добила само 9,3% гласова. Гогистичка парија је личила на легионарски покрет. Себе су називали „ланчијери“ ( „копљоноше“ ), и били униформисани плавим кошуљама. Ипак, за разлику од Кодреануа, били су спремни да сарађују са краљем. Поред Октавијана Гоге, други човек у партији био је Кодреануов учитељ, Александар Куза.

Када су, јануара 1938, дошли на власт, Гога и Куза су донели уредбу о преиспитивању румунског држављанства, на основу које је, од 730 хиљада румунских Јевреја, њих 230 хиљада остало без пуноправног грађанског статуса. Били су избачени из јавног живота, онемогућени у пословним подухватима, а претила им је и конфискација имовине.

Париз и Лондон нису били задовољни антисемитским мерама, сматрајући да се Румунија тако зближава са Берлином. Земља се нашла у тешкој економској кризи. Национална банка се спремала да банкротира. Карол Други је то једва чекао. У дневник је записао:“Гога је превише глуп да остане премијер, а кад падне, биће ми одрешене руке да предузмем одлучније мере, која ће и мене и земљу ослободити партијске тираније“.    

Краљ је, после свега, отерао „ланчијере“ с власти и распустио скупштину која се ионако ниједном није била састала, и објавио да следе нови избори.

КАРОЛ ПОСТАЈЕ ДИКТАТОР                                       

Кодреану је почео да преговара ради стварања предизборних коалиција, што би његове позиције још више ојачало. Изгледало је да су договори могући, али су агенти „Сигуранце“ сазнали за преговарачке процесе, и шеф државне безбедности, Михаил Морузов, обавестио је краља. Карол Други је прогласио ванредно стање и узео власт у своје руке, наводно да би спречио фашистички преврат. Донео је нови Устав за који је, на редферендуму, званично гласало 99,87% изашлих. Премијер нове, марионетске владе, постао је патријарх Мирон.[6] Краљ манипулатор га је на то место довео јер је народ био већински православан, под снажним утицајем Цркве.

Све партије су распуштене, а краљ је основао нову –Фонт националног препорода, у којој су се нашли многи пребези, од либерала до цараниста. Краљева партија је марширала улицама у тамноплавим и белим кошуљама, дижући руке у знак „римског поздрава“. Ко год би се бавио илегалном политичком делатношћу, могао је бити осуђен на петогодишњу робију и лишавање грађанских права. Грађен је култ краљеве личности као месије Румуније, а он је добио титулу „кондукатора“ – вође.

Париз и Лондон су подравили Каролову диктатуру, верујући да је он, ипак, њихов човек, док Кодреану и њему слични то нису – десни радикали су, било им је јасно, за савез са Хитлером. Карол Други је распустио чак и синдикате,  уводећи еснафе, који су уједињавали послодавце и раднике. Увео је минималну зараду, а студенти и незапослени су упућивани на јавне радове. Почела је корпоративизација друштва.

Нови устав је прогласио равноправност свих грађана, без обзира на веру и етничко порекло. Ипак, у повлашћеном положају су били немачка и пољска мањина – прва због Хитлерове моћи и утицаја, а друга због савезништва са Пољском. Јеврејима којима је одузето држављанство нико га није вреатио. Антисемитска реторика је и даље имала своје место у јавном простору, мада нису предузимани прогони Јевреја. 

ХАПШЕЊЕ

Што се Кодреануа тиче, неки су тврдили да он, попут Мусолинија некад, спрема „Марш на Букурешт“, неки да се пасивизовао, а неки да жели да иде у иностранство. У то време, чувени историчар – либерал Николае Јорга, који је својевремено подржао легионарски задружно – привредни покрет, стао је на страну Карола Другог и жестоко нападао Гвоздену гарду. Кодреану му ја написао отворено писмо, оптуживши га за лаж и бешчашће.

Јорга га је тужио за клевету, што је био повод да Кодреануа и још четрдесет четворицу гардиста ухапсе у ноћи између 16. и 17. априла 1938. Кренула су масовна хапшења легионара по целој Румунији. Отворен је, специјално за њих, низ концентрационих логора – Меркурја Чук, Тисмана, Драгомир, итд.  Креће „медијска кампања“: Кодреануа и гардисте оптужују за тероризам, пропаганду насиља међу младима, итд.

Кодреану је осуђен на шест месеци затвора због клевете на Јоргин рачун, али је оптужница проширена на убиство премијара Јона Дуке 1933, шпијунажу у корист Немачке, издају државе и рушење поретка. Војни суд осуђује Кодреануа на десетогодишњу робију. У свом последњем обраћању суду, Кодреану чита текст Елијадеа „Зашто верујем у победу легионарског покрета“. Ускоро и Елијаде бива ухапшен, и одведен у логор Меркурја Чук, одакле ће изаћи нарушеног здравља.

ХОРИЈА СИМА НА ЧЕЛУ ЛЕГИЈЕ                                

У јуну, легионари бирају банатског гимназијског прфесора Хорију Симу за наследника Константина Кодреануа. Он није хапшен јер није био близак сарадник вође легионарског покрета, па на њега власти нису обратиле пажњу. Сима је био амбициозан, и почео је да обнавља редове покрета. Међутим, за разлику од Кодреануа, који је пазио на квалитет оних који се међу легионаре примају, Сима је примао све, укључујући и најгори олош. Иако је Кодреану из затвора позивао на умереност, Сима је на државни терор одговорио терором својих следбеника. Касније ће га Кодреануов отац Јон оптужити да је радикализацију легионарског покрета спровео намерно, у договору са Каролом Другим, како би Кодреану био одстрањен са чела покрета.  

КАРОЛ ДОНОСИ ОДЛУКУ                                           

У јесен 1938, Велика Британија и Француска су Хитлеру препустили Чехословачку, а Мађарска је добила део територија ове „постхабзбуршке“ државе, која се, на тај начин, распала. Чешка је окупирана, а Словачка је добила марионетску владу. У страху од Хитлеровог савеза са Мађарима, Карол је помислио да ће га издати Француска. Покушао је да се ослони на Лондон, али, када је видео да ни тамо нема истинску подршку ( осим вербалне ), окренуо се Немцима. С Хитлером је постигао договор о извозу румунске нафте Рајху, а фирер га је, узгред, опоменуо због прогона Легије. То је уплашило краља, који је помислио да би Немачка могла искористи Кодреануа за своје планове, и он је решио да ликвидира Капетана.

ЛЕГИОНАРЕ УБИЈАЈУ, ЗАР НЕ?

Увече, 29. новембра 1938, четрнаесторица заточеника, међу којима су били Никадори и Децемвири, скупа са Кодреануом, стрпани су у два камиона и повезени из затвора у граду Нимнику – Сарт у непознатом правцу. Били су везани тако да нису могли да мрдну. У освит 30. новембра сви су били удављени у шуми Тинкебешти недалеко од Букурешта. Довезли су их до затвора Жилава, где су им свима пуцали у леђа, да би показали да како су убијени „у покушају бекства“. Сахранили су их у заједничку гробницу, полили тела киселином, а затим све забетонирали. Употребљено је преко тридесет тона бетонске масе. Кодреану је својевремено говорио да прави легионар воли смрт, јер ће његова крв да зацементира нову Румунију. То се и десило, на начин на који само историја може да буде цинична.

Иако је државни радио јавио да су Кодреану и дружина хтели да утекну из затвора, па су због тога убијени, нико није веровао у „покушај бекства“. Власт је, упркос свему, ликовала. Извршилац краљеве убилачке воље, министар унутрашњих послова Арманд Калинеску, почетком 1939. дао је интервју у коме је рекао да је „Гвоздена гарда прошлост“ и да „више не постоји“.

ОСВЕТА                                        

Председник владе, патријарх Мирон, умро је 6. марта 1939, а његово место заузео је Калинеску. Он је организовао јунске изборе, на којима је Фронт националног препорода добио 100% гласова. Уз пристанак Британаца, потписан је нови уговор о испоруци нафте Рајху ( али и Енглезима ); Лондон и Париз су, са своје стране, гарантоваали границе Румунији. Карол Други је добио савезничка обећања и од Турака. Када је Хитлер напао Пољску, која је била званични савезник Румуније, Букурешт је прогласио неутралност. Ипак, пољској војсци у повлачењу остављен је коридор и лука Констанца, одакле су многи Пољаци отишли у Француску, верујући у наставак борбе против Немаца.

А 21. септембра 1939, Калинеску се у свом кадилаку враћао кући. Пут су му препречила запрежна кола. Иза кадилака се појавио аутомобил, из кога су изашла шесторица легионара. Убили су Калинескуа и његовог возача, а тешко ранили телохранитеља. Друга група атентатора је заузела  оближњу радио станицу, и објавила: „Испунили смо своју свету дужност. Џелат је погубљен. Капетан је освећен“. По легионарским правилима, сва шесторица (названи „Резбунетори“, „Осветници“ ), сачекали су мирно полицију и предали се. Целу ноћ су били мучени, а 22. септембра су их јавно стрељали, на месту Калинесукове погибије, и оставили да их народ у страху гледа.

Карол Други је решио да се освети – у логорима је за једну ноћ убијено 250 легионара, а од априла до децембра 1939. године страдало је њих преко 1200. То су углавном били стари припадници покрета, начелни борци за „нову Румунију“. Кружила је окрутна шала:“Легион личи на кромпир: оно најбоље је под земљом“.

ЛЕГИЈА СЕ ВРАЋА                                                         

Када је Вермахт у мају 1940. однео одлучне победе на Западном фронту, тукући енглеско-француске и белгијске трупе, Карол је схватио да од „неутралне стабилности“ нема ништа, и окренуо се Хитлеру. Сав извоз пшенице и нафте усмерен је ка Немачкој.

Из Немачке, где се скривао, стиже Хорија Сима, а из логора пуштају легионаре. Фронт националног препорода постаје Партија нације, и Сима позива легионаре да стану на краљеву страну, због чега га многи оптужују да је био агент – провокатор у служби режима, јер је легионарски терористипчки одговор на хапшење Кодреануа дао повод Каролу да нареди убиство Капетана и његових сарадника. Када је 26. јуна министар спољних послова СССР, Вјачеслав Молотов, упутио Румунији ултиматум да се Бесарабија ( која је припадала Русији до 1918. ) и Северна Буковина, насељена Украјинцима, предају Совјетском Савезу, стигла је, истовремено, и претња оружаним упадом Црвене армије ако се захтев не испуни. Све је било договорено још 1939, на основу пакта Рибентроп – Молотов. Зато је 28. јуна 1940. године Каролов Крунски савет донео одлуку да се ове територије предају Совјетима, што је и учињено. Румунија је, без отпора, предала 17% територије и 19% становништва. Преко 70 хиљада избеглица стигло је у унутрашњост земље, у „Стару Краљевину“, а Хитлер је у Немачку пребацио преко сто хиљада бесарабских и буковинских сународника.

СА ХИТЛЕРОМ, ЈОШ БЛИЖЕ                                

Карол Други се још више зближио са Рајхом: одрекао се енглеско – француских гаранција неповредивости граница Румуније, закључио још сервилније уговоре с Берлином, почео да уводи антисемитске законе. Јевреји су проглашени за „расу“ – чак и ако се крсте, остају Јевреји и подлежу прогону. Забрањено им је да ступају у бракове са Румунима. Они су оптужени да су Буковину и Бесарабију предали бољшевицима. Међутим, кад су Немци ушли у Париз, открили су тајну преписку Карола са Енглезима и Французима, и његова судбина је била запечаћена. Хитлер је схватио да је реч о дволичњаку кога се, уочи похода на Исток, хитно треба ослободити.

Мађарска је почела да тражи територијалне уступке од Румуније, и Немци и Италијани су били посредници у преговорима. Мађарској је 30. авгута 1940. у Бечу предата Северна Трансилванија, са 2,6 милиона становника, од којих је милион било етничких Румуна. Одбрамена утврђења на граници, тзв. „Каролова линија“, предати су без борбе. Бугарима је у септембру препуштена Јужна Добруџа, са 400 хиљада становника. После свега, Румунија је остала без трећине територије и трећине становништва.

НЕРЕДИ У БУКУРЕШТУ И РЕШЕЊЕ „АНТОНЕСКУ“    

У Букурешту су избили огромни нереди. Тражена је крв монарха – издајника, његове „Магде“ и „камариле“. Хорија Сима, који је у јулу постао министар вера и уметности у Кароловој влади, после четири дана се повукао, да се не би компромитовао са краљем који пада са престола. Гвоздена гарда била је на улицама. Генерали одбијају да пуцају у демонстранте. Карол тражи излаз.

Тада се сетио генерала Јона Антонескуа, који се храбро борио у Првом светском рату, био војни аташе у Француској, Енглеској и Белгији, начелник Генералштаба ( с тог места је уклоњен јер је почео да се бави корупционашким аферама у војсци ). У Гогиној Влади био је, кратко, министар војни, као и сведок одбране на процесу Коренилију Кодреануу, коме је демонстративно пружио руку, рекавши.“Зар би се генерал Антонеску руковао са издајником отаџбине?“После тога, краљ га је сменио с места министра војног, ухапсио га и протерао у гарнизон чак у Бесарабији. Када је исток Румуније дат Совјетима, Антонеску је написао жестоко писмо краљу, па је био поново ухапшен. Али, сада му је био неопходан да би се извукао, јер је генерал био популаран и у народу и међу либералима, али и десничарима, па и легионарима.

Он је 5. септембра постао премијер, и  дата су му диктаторска овлашћења, која су до тада припадала само  краљу. 

Ипак, генерал није имао партијску залеђину, а у војсци га, због тешког карактера, нису много волели – звали су га, због боје косе, Риђи Пас.                                

КРАЉ БЕЖИ                                                                     

Тада је Антонеску сазнао да му краљева интересна дружина иза леђа спрема атентат, и решио је да се са том претњом обрачуна: Карол Други је лишен власти, а у земљу се вратио његов осамнаестогодишњи син Михај, при чему је титулу кондукатора узео сам Антонеску.

Краљ је возом у коме је било много блага ( а на рачунима у Швајцарској налазила се права „Алибабина пећина“) и са мадам Лупеску кренуо ка југословенској граници, али је у Темишвару чекала заседа легионара. Дошло је до борбе са пратећом бригадом војника верних краљу, који су одбили напад. Карол им се одужио – сваког је „частио“ са по два долара. Он и Магда су, од тада, лутали светом, од Мексика до Португала, презрени од румунске дијаспоре. Када су његови посмртни остаци сахрањивани у Румунији 2003, непосредни потомци и родбина покојног монарха нису показали нарочито интересовање за церемонију.               

САВЕЗ ГЕНЕРАЛА И ЛЕГИОНАРА

Антонеску је, да би нашао ослонац, позвао у помоћ Хорију Симу, и 14. септембра 1940. године је проглашена „национално – легионарска држава“. Легија светог аргангела Михаила проглашена је за једину легалну политичку групацију у Румунији. Немачке трупе већ пристижу да би штитили испоруку нафте из Плоештија и спремили напад на СССР. Хорија Сима је постао потпредседник Владе, а легионари су добили министарства образовања, рада, здравствене и социјалне заштите, јавних радова, спољних и унутарњих послова. Сви префекти (челници појединих региона ) и квестори ( старешине регионалних полицијсих служби ) били су из редова Гвоздене гарде. Хорија Сима од легионара формира и „помоћну полицију“, која има право да у пола ноћи упада у станове, обавља претресе и врши хапшења. Почиње тоталитарно насиље слично оном у Хитлеровој Немачкој. Страх се шири земљом.

Пошто су швајцарске банке одбиле да Румунији дају новац са рачуна бившег краља, Антонеску је морао да осмисли обнову економије. Хорија Сима је, пак, имао само једну „економску идеју“ – хапшење богатих Јевреја и конфискацију њихове имовине.

ОСВЕТА                                                                          

Чим је краљ изгубио власт, легионари су његове сараднике похапсили и одвели у затвор Жилава, тамо где је, пре две године, сахрањен убијени Кодреану. На основу исказа организатора и извршитеља убиства, нађено је место сахрањивања свих легионара, и посмртни остаци су ископани у ноћи између 26. и 27. новембра 1940, под светлошћу рефлектора и блицевима фото –апарата. Тела су, под дејством воде и киселине, поцрнела, али су њихова одећа, обућа и личне ствари омогућили јасну идентификацију.

Антонеску је наредио војсци да похапшене краљеве сараднике чува до суђења, али су легионари, у ноћи кад је Кодреануово тело откривено, упали у затвор и убили четрдесет осморицу Каролових људи. Убијени су бивши премијер Георге Арџешану, у чије време је ликвидиран Капетан, а стрељани су и бивши министар правде и командант жандармерије, као организатори убиства. Шеф букурештанске полиције Гаврил Маринеску и шеф „Сигуранце“, Михаил Морузов, такође су погубљени. Антонеску је запретио да ће казнити учеснике линча, али их је Хорија Сима одбранио, а легионари су, 27. новембра 1940, убили и чувеног професора Николае Јоргу, због чије тужбе се Кодреану нашао на суду, као и бившег министра финансија, Виргила Маџаруа. Није сасвим јасно да ли је Хорија Сима стајао иза тих убистава, јер Гвоздена гарда више није била јединствена као у Кодреануово време.

ДНЕВНИЦИ ВУЛКАНЕСКУОВЕ ЖЕНЕ      

У ово тешко и сложено доба, жена познатог философа и економског стручњака, Мирче Вулканескуа, Маргарита Јоана, водила је дневнике, из којих се види како је епоха утицала на живот просечних људи. Још 1939, приметила је, у школи у којој је радила, да су многи узнемирени, а да су јеврејске девојчице, које уче у Енгелском институту, крајње уплашене. Јуна 1940, пише она, „Немци су почели да се намећу, и зато се голема неправда чини према Јеврејима. Иако нисам филосемита, ова неправда је одвратна и изазива бунт према новим законима, нелогичним и апсурдним. Сва њихова права су одузета, мада је међу њима много оних који су „пожељни у нашој отаџбини“.“ После неколико месеци, она записује у дневник и ово:“Отишла сам на чај код Олге Селигман. Није пожељно да се иде код Јевреја, али ме баш брига за пожељност, и сад сам још пријатељскије настројена према Јеврејима, више него икад, јер су гоњени и уплашени. Наравно, многи од њих су починили многа зла, али ко ће да раздвоји добро од зла тек тако? На крају крајева, сад се судбина окренула против њих, и треба да их, бар мало, утешимо“. 

Маргарита Јоана Вулканеску је уплашена и од немачких победа:“Остадосмо заједно, наша групица, и причасмо о трагичној судбини човечанства ако Немци победе“. Нарочито ју је погодио пораз Француске. Када је, у септембру 1940, Антонеску направио договор са Хоријом Симом, она бележи:“Не могу да  разумем ту лудачку љубав према Немцима у име патриотизма и добра отаџбине. Много пута сам чула легионаре да кажу да је „боље бити под влашћу Немаца него трпети садашњи хаос.“ А бољи је и хаос него туђинска власт!“

Када су Немци ушли у Румунију, њена осећања су још снажнија:“Немачка кола су паркирана испред наше школе. Презирем их, мрзим их и окрећм главу да их не гледам, наравно“. Док је, са балкона канцеларије свог мужа, који је радио у Уреду за јавни дуг 6. октобра 1940, гледала марш Гвоздене гарде, одевене у зелене кошуље и народну одећу,  она пише:“Одједном, свастика на њиховим заставама. И тада видиш, у ужасу, да се иза свега овога крије грозни лик Хитлера“.

У то време, свађала се са Емилом Сиораном, који је, по повратку из Париза, и даље био легионар. 

Њен муж је учестововао у преговорима за предају делова румунске територије:“Кад је дошао прошле седмице, Мирча ми  је испричао о горким данима које је искусио кад је сазнао да морамо предати део Трансилваније. Не знам шта су други радили, али знам да то нисам хтео – целог живота сам часно радио, и дан и ноћ, на корист своје земље – и мислим да су и многи други тако чинили…И кад сам му рекла да имамо нови разлог за борбу, он је одговорио:“Зар имамо? Јер наш циљ је био нова личност коју треба уобличити, румунски тип личности, човечански идеал“. Записала је, баш тих дана:“Добри Бoже, живимо у најнемирнјим од свих времена. Покушаваш да кренеш у неком правцу, да нађеш праву стазу, а испостави се да нема ни једне једине“.

Када су легионари преузели власт, Мирча Вулканеску је одбио да буде подсекретар у Министарству економије, што му је нуђено. Жени је рекао зашто је то учинио:“Мада су легионари хтели да им се прикључим по сваку цену, нисам прихватио, јер, с једне стране, не волим терор, а с друге стране не желим да се одрекнем свог личног става ни по коју цену.“ Уз то, пошто легионари имају свој ирационални програм, они ће се стално противити свакој трезвеној владиној политици, шта год да се уради. Предвидео је да ће сукоб избити око тзв. „румунизације привреде“, којом су легионари хтели да потчине сву економију. Вулканеску је, како сведочи историчар Александру Шафран, у време легионарске власти, имао слуха и за проблеме Јевреја који су му се јављали.

СУКОБИ У ЛЕГИЈИ 

Стари легионари нису подносили скоројевића Хорију Симу, јер је пактирао и са свргнутим Каролом и са генералом Антонескуом, који није био револуционарно настројен. Неки од њих формирали су рупа „Мота и Марин“, у спомен фалангистичких хероја Шпанског грађанског рата, тражећи повратак хришћанским коренима покрета. Кодреануов отац, Јон Зелеа, окупио је групу незадовољника, оптужујући Симу да је, узвратним терором, подстакао Карола на још суровији терор против легионара. Старац је због тога стављен у кућни притвор.

Од 27. до 30. новембра 1940. свечано су сахрањени Кодреану и легионари који су били „забетонирани“ у жилавском затвору. Преко 150 хиљада људи ( Букурешт је имао милион становника ) присуствовало је свечаном погребу у маузолеју поред средишта легије, тзв „Зелене куће“, у коме су већ лежали шпански добровољци, Мота и Марин. Остале легионарске жртве погребене су у бањском градићу Предјел на Карпатима. Поред Антонескуа и Симе, Кодреануовој сахрани су присуствовали представници Немачке, Италије и Шпаније. Већ је био потписан Берлински пакт и Румунија је постала званични савезник Сила осовине.

ЕКОНОМСКИ БЕЗИЗЛАЗ                               

Економска криза била је све већа. У новембру 1940. године био је земљотрес, од кога је страдало преко хиљаду људи, а многи су остали без крова над главом. У јануару 1941, цене основних производа скочиле су три до четири пута. Легионарски „стручњаци“ нису могли да реше насушна економска питања. Повећање плата ојачало је инфлацију. „Комисија за румунизацију“, која је требало да се бави конфискацијом јеврејске имовине, потонула је у корупцију и узајамне обрачуне, а Јевреји су престајали да се баве бизнисом, предавали своје послове и имовину на управу румунским Немцима, и привредно стање постајало је све горе. Хорија Сима се жалио:“Немачка ће заузети место Јевреја у економској експлоатацији Румуније“.

Антонску је желео да се ослободи легионарске конкуренције, и да се сасвим окрене Берлину. Од октобра 1940, петсто хиљада немачких војника било је на румунској територији, пре свега да би се обезбедило редовно снабдевање Рајха нафтом. Припремао се и напад на територију Совјетског Савеза. 

Иако је Легија званично држала сва кључна места у јавној безбедости, Антонеску је свог човека, Еуђена Кристескуа, довео на место челника Специјалне обавештајне службе, која је наследила „Сигуранцу“. Кристеску је свуда поставио своје људе, и помно пратио рад легионара.

А 9. децембра 1940, Антонеску је, на молбу јеврејских предузетника, који су се жалили на насиље легионарске „помоћне полиције“, исту распустио, а 20. децембра је оставку поднео легионарски министар спољних послова, Михаил Стурдза. Већ 14. јануара Антонеску одлази у посету Хитлеру.

НЕМЦИ И БУДУЋНОСТ РУМУНИЈЕ

У самом Рајху водиле су се расправе о будућности Румуније – Гебелс, коме је од младости било блиско схватање националсоцијализма као револуције, био је симпатизер Гвоздене гарде, а Химлеру су се допадали њихови улични методи борбе. Јоаким фон Рибентроп и генерали Вермахта су се плашили могуће дестабилизације Румуније због легионарског фанатизма, и они су подржавали ЈонаАнтонескуа.

Рибентроп  у Букурешт шаље  ( са задатком да спречи дејства Гебелса и Химлера у корист Гарде ) искусног Манфреда фон Килингера, који је, као бивпи СА-овац, преживео „Ноћ дугих ножева“ и био дипломата у САД и у марионетској Словачкој. Килинегеров опонент је био есесовски представник, Ото фон Болшвиг, који је наоружавао легионаре пушкама превоженим у празним нафтним цистернама.

ХИТЛЕР СЕ ОДЛУЧИО                                                  

Антонеску је уверио Хитлера да мора да са власти отера легију, и да само он може да обезбеди стално снабдевање нафтом Трећег Рајха, као и озбиљну војску за Источни фронт. Хитлер је пристао. Специјални Хитлеров изасланик за Балкан, Херман Нојбахер, касније је објаснио о чему је реч:“Савез између Антонескуа и Гвоздене гарде могао је да опстане само под следећим условом: или да се стари генерал одрекне свог конзервативног убеђења или да Легија одустане од својих револуционарних метода. И једно и друго било је искључено. И тако су сукоби постајали све чешћи. Насиље и дилетантски напади на државне зграде управе и привреде огорчили су старог војника. Он се осећао као отац отаџбине и њему је сваки поремећај реда и дисциплине био неподношљив и ужасан. С друге стране, ауторитативни, војни начин владања шефа владе разбеснео је легионаре, који су захтевали револуционарну обнову друштва. Први велики сукоб избио је у новембру 1940, када су легионари почели да се свете због дугогодишњих крвавих прогона. Као први на удару њихове освете нашао се један број представника старог режима. Меду жртвама били су чувени историчар Јорга, те Морузов, који је. како сам већ споменуо, стајао на челу прогона против легионара. Убијени вођа Легије Кодреану био је од својих следбеника поштован и слављен као светац.“

Хитлера нису занимали свеци, него нафта и војници за Источни фронт.

ОБРАЧУН                                                      

Пет дана после састанака фирера и кондукатора, убијен је мајор Вермахта Деринг, одговоран за транспорт немачке војске у Румунији. Убица је имао турски пасош, али је био Грк, по свему судећи у служби Велике Британије. Антонескуу је то био одличан повод да министра полиције, легионара Константина Петровическу, прогласи за неспособног, и да га смени. Генерал је позвао на саветовање префекте и квесторе ( сви су, како смо рекли, били легионари), и, кад су стигли у Букурешт, похапсио их је, а на њихова места довео официре и агенте специјалних служби одане њему. Тако се својевремено Хитлер обрачунао са револуционарима из „јуришних одреда“ Ернста Рема у тзв. „ноћи дугих ножева“. Ремов сарадник, сада Рибентропов човек, Манфред фон Килингер, могао је да буде задовољан – Химлерова подршка Хорији Сими није успела.

Али, легионари су мислили да није све готово.

ЛЕГИОНАРСКА ПОБУНА 

Сима је покушао да пружи отпор. Од вечери 21. јануара Букурешт је био пун „народних маса“. Кренуло је заузимање железничких станица, телеграфа и мостова. Армије у граду два дана као да није било. Почели су жестоки улични нереди.

Иако је у град диошло много људи са села, ударна песница Хорије Симе био је Раднички корпус, који се у Жилави обрачунао са бившим краљевим сарадницима. Они су, као и следбеници браће Штрасер и Ернста Рема у Немачкој некад, имали револуционарно – левичарску реторику, а обавештајна служба је тврдила да сарађују с румунским комунистима. То је, као готову чињеницу, Антонеску подастро Хитлеру, који је, после свих ових догађаја, 22. јуна 1941, објављујући рат Совјетском Савезу, тврдио да је баш Москва организовала побуну Гвоздене гарде.

Било како било, почео је покушај преврата. 

ХАОС И ПЉАЧКА                                                          

У устанку од 21. до 23. јануара, поред старих легионара, нашло се и много разбојника и пљачкаша у зеленим кошуљама. Хаос је био потпун, а пљачка невиђена. Један од „идеолошких“легионара, који је свему присуствовао покушавајући да заведе ред, овако описује збивања:“Сцена у рејону Дудешти била је запањујућа. Стотине жена, деце и мушкараца, и Јевреја и оних који то нису били, изведени су из кућа на улице. Тројица или четворица у зеленим унифромама су нешто као командовали, али остали су пили и пљачкали, како јеврејске, тако и нејеврејске домове.

Опљачкано су возили у ручним и теретним колицима, и у запрежним колима. Свуда ужасна кукњава и плач. На неколико Јевреја, који су пружили отпор, навалили су моткама и пиштољима, и они су остали да леже на асфалту. Насрнули су и на жене и децу, којима није имао ко да помогне.

Сви људи којима сам ја командовао носили су легионарску униформу: црне кожухе, високе црне чизме, зелене кошуље и црне капе. Да би ме чули, наредио сам да се прво пуца у ваздух.  Мегафоном сам, као на фудбалској утакмици, наредио прекид пљачке. Тражио сам да се слушају команде правих легионара. Али лажни „зеленокошуљаши“ су одмах одмаглили. Ухватили смо само двојицу који су били трештени пијани. Једном од мародера сам ставио лисице на руке.“

У погрому је страдало око 120 Јевреја. У суровом обрачуну су учествовали и легионари и руља. Неколико десетина људи је одведено у Жилавску шуму, свучено, оробљено и ликвидирано. Око петнаест Јевреја убијено је у некој месари, а њихово раскомадана тела су окачена на касапске куке, уз натпис „Кошерно месо“. Опљачкано је и спаљено преко 1200 синагога, трговина, занатских радњи и станова. Румунска армија је од погромаша одзузела две стотине камиона са опљачканом робом и драгоценостима у вредности од четири стотине милиона леја.

СЛОМ ПОБУНЕ                                                              

Генерал Антонеску је чекао два дана да се побуна стиша, а онда је у Букурешт увео војску са тенковима и оклопним возилима, која је завела ред уз минималне губитке. Процена је била да је страдало између четиристо и осамсто побуњеника.

За то време, Хитлеров економски опуномоћеник за Румунију, Херман Нојбахер, преговара са легионарским вођством. У својим успоменама, он пише:“Дана 23. јануара 1941, у рану зору, тачно у 04.30, нашао сам се – уз помоћ немачке обавештајне службе, после вожње пуне авантура, пролазећи кроз уличне барикаде легионара – у главном штабу Хориа Симе и његових другова. Хорији Сими казао сам следеће: „Ваша борба потпуно је безнадежна. Полиција и армија стоје, дициплиновано и лојално, уз маршала. Ако полажете наде у генерале који би били пријатељски расположени према легионарима или у младе официре, све је то чиста илузија. Исто је тако бесмислена свака нада Гвоздене гарде у немачку армију, у Вермахт. Такоде су сасвим нереална очекивања легионара, ако рачунају са моралном подршком немачког Главног штаба. Водство Немачког рајха види у особи маршала Антонескуа поузданог гаранта за ред и поредак у земљи, која је од највећег значаја за немачку ратну привреду. Немачка увози гориво из Ваше земље и не може да трпи никакав неред и прекид транспорта нафте због устанка и грађанског рата у Румунији. Сем тога, Ваша је држава, као што сами добро знате, поприште концентрације немачке армије, одакле намерава да крене у даље офанзиве. Под оваквим околностима не можете ни часа више да, ако имате осећај одговорности, наставите са бесмисленим, братоубилачким уличним борбама. Захтевам од Вас да одмах уклоните барикаде са улица Букурешта и да започнете да разговарате са маршалом. Још јуче он је био спреман на тај корак.“ После моје изјаве није уследила никаква дебата. Диктирао сам проглас људима који су били на барикадама и наредио да се обустави ватра. Хорија Сима је овај проглас потписао. Одмах сам отишао у Немачку амбасаду, обавестио сам амбасадора о својим корацима и телефонирао сам маршалу, који ме је замолио да га одмах посетим“.

Војска Вермахта је марширала кроз рањени Букурешт показујући оданост свом савезнику, Јону Антонескуу.

А 14. фабруара 1940. Антонеску проглашава ликвидацију „национално – легионарске државе“. Укинуте су све политичке организације, а склоро сва министарска места заузимају официри.

Хорију Симу и његове саборце Немци премештају у почасне бункере логора Бухенвалд, где им је ограничен сваки спољни контакт. У августу 1944, Сима је у Бечу, где га стављају на чело „румунске владе у изгнанству“, која нема никаквог утицаја ни на шта. После пораза Немачке, он се крије по Европи, да би завршио у Франковој Шпанији, где је и умро 1993. године.

У Румунији је похапшено преко девет хиљада легионара. Кад је почео напад на Совјетски Савез ( у коме ће изгинути преко триста хиљада Румуна ),  власт им предлаже да се искупе тако што ће ићи на фронт. Антијеврејски погроми се настављају – у Јашију је, у јуну и јулу 1941,  убијено преко триста хиљада Јевреја.

ГРАНИЧНА ГОДИНА: 1944.                                           

У хаосу августа 1944, док Совјети стижу, неки легионари су побегли из затвора, и, као одметници, водили борбу против комунистичке власти, поједини чак и до шездесетих година 20. века. Међу антикомунистичким устаницима, тврдила је власт, била је десетак процената Кодреануових следбеника. Због борбеног искуства, многи су били вођи гериле.

Хорија Сима је после рата наставио да буде политички гибак: као што је некад сарађивао са Каролом Другим и Антонескуом, и клео се на верност Хитлеру, тако је своје следбенике у дијаспори ставио у службу САД и НАТО структура, борећи се против „комунистичке опасности“. Почетком педесетих година 20. века, ЦИА је на територију Румуније убацила неколико Симиних људи, са циљем да координишу устанак румунског сељаштва против комунистичке власти.

Извесни легионари се се придружили румунској војсци која је прешла на страну Црвене армије, и учествовали су у погромима Мађара на територији Северне Трансилваније. Комунистичка власт је 1945. дошла у додир са легионарским подземљем, и понуђена им је амнестија под условом да им помогну у борби против грађанске опозиције, пре свега Народне сељачке странке, „цараниста“. Неки су пристали на амнестију уз сарадњу с новом влашћу, па су чак ушли и у комунистичку партију.

НАКНАДНИ ОБРАЧУН

Многи припадици Легије, које је похапсио Антонеску, остали су у тамницама и после доласка комуниста на власт, и њихово робовање је трајало деценијама. Неки од њих, који су били истински хришћани, а не дводимензионални политиканти, имали су могућност да докажу аутентичност своје вере и сведочанско страдалништво. Познати румунски духовник, архимандрит Јустин ( Прву ), који је сматрао да је Легија била хришћански покрет док није потонула у политику, 2008. изјавио је једном новинару: „Легионари нису били секта. Они су били потпуно послушни Апостолској Цркви и православним догматима, и пожртвовано су служили Цркви Христовој. Многи мученици су читав свој живот дали за Цркву и народ. У затвору су се налазили људи које сам лично познавао а који су свој комад хлеба и свој капут давали слабима, јер нису могли да гледају браћу како пате. Они су били вољни да умру уместо браће.“                       

Неки од њих, попут Валерија Гафенкуа, имали су житијно страдање у тамницама новог режима.

ПРЕВАСПИТАТИ 

 Жестоки методи преваспитавања бивали су примењени на све антикомунисте, без обзира да ли су били легионари или нису. Румунски свештеник, Георгије Калчиу, који је, као младић ( није био члан Легије ), после Другог светског рата, тешко робијао, описивао је, између осталог, методе које су примењивани зарад „скока из царства нужности у царство слободе“, како је Енгелс означио прелазак из социјализма у комунизам:“ У мају 1948. године сам био ухапшен са групом студената. У почетку су хапсили свештенике, монахе и монахиње заједно са политичарима Либералне или Сељачке странке, које су биле стари је, некомунистичке партије у Румунији. После тога су почели да хапсе нас: интелектуалце, студенте, средњошколце и тако даље. Имали су посебан програм за сваку категорију. На пример, политичари су хапшени. За врло кратко време су ста- вили у затвор и стрељали људе као што је Маниу, оснивач Сељачке странке, или Братиануа, који је створио Велику Ру- мунију после Првог светског рата. Сви су би ли стари – седамдесетогодишњаци, осамдесетогодишњаци. У року од пет година сви они су умрли. За интелектуалце, направили су затвор у Ажуду са веома строгим режимом. За нас, студенте, направи ли су Питешти – место са посебним режимом.“
Калчиу је сведочио да циљ мучитеља није био да их побију, него да их преваспитају. Похапшени су углавном били млади хришћани, по четворица у затворској ћелији, и они су се свакоднево молили Богу. Секуритетеа је решила да то спречи:“„Преваспитавање” значи да би увели у нашу ћелију групу затвореника који су већ били „преваспитани” и они би почели да нас муче. Остати са мучитељем две или три седмице, дан и ноћ, и бити мучен све време – то не можете ни да замислите! Дан и ноћ бити мучен, сваког минута бити вређан, ударан, тучен, дужан да кажеш ствари против Бога, против својих родитеља. Циљ „преваспитавања” је био да промениш мишљење, да промениш став, да од тебе направе новог човека. То је трајало тако три године у Питештију. Многи од нас су умрли. Многи су полудели. Остали су се потчинили.“  

Касније, када су били распоређивани по другим затворима, са задацима да шпијунирају робијаше, сретали су свештенике и монахе који су знали шта су доживели, и помагали им да се врате себе. Калчиу ће, тако, постати  свештеник  – кад изађе из затвора. 

Неки од „преваспитаних“ легионара су, касније, по налогу власти објавили књигу фризираних „сећања“ на Кодреануа и покрет, представљајући  своје бивше другове као идиоте, кукавице и мрачњаке.

БОРБА ЗА ИСТОРИЈУ                                                     

Треба знати да је 30 јула 2015. у Румунији на снагу ступио закон 217/2015 [Legea 217/2015], у коме је писало, између осталог:“Под холокаустом на територији Румуније се подразумева систематски прогон и уништавање Јевреја и Рома, уз подршку установа румунске државе на територијама којима је румунска држава управљала од 1940. до 1944“. Такође, у закону стоји да се „под Легионарским покретом подразумева фашистичка организација у Румунији, која је од 1927. до 1941. деловала под називом „Легија архангела Михаила“, „Гвоздена гарда“ и партија „Све за отаџбину“.“ Сви који су имали удела у овом покрету не могу бити предмет јавног поштовања и култа.

Поводом закона, у Румунији је било много полемика. Јер, у доба комунизма, легионари су били представљени као нацисти у служби експлоататора и Немачке, али, у усменој историји, Кодреану је био упамћен као борац за права радника и сељака. Чак је, још под влашћу Чаушескуа, генерал Антонеску почињао да добија „људске црте“, као неко ко је покушао да Румунију проведе између Сциле Немачке и Харибде Совјетског Савеза. Послератно понашање Совјета према Румунији, која је сматрана побеђеном земљом достојном казне, допринело је идеализацији Кодреанувог, па и Антонескуовог, антикомунизма.  Историчар Михај Мач, са Универзитета Орадеа у Румунији, истиче:“Одбачени и од званичне идеологије потиснути „стари свет“ стицао је престиж „другог живота“, који је пројектован не у будућност, коју је конфисковала званична идеологија, него у прошлост. Све личности тог времена добијале су ауру жртве, не увек невине, али свакако неправедно осуђене. „Паралелна“ историја, која није могла да се изрази другачије него усмено, у оквиру породице, имала је племените црте колективне драме, која се, у складу с религиозном логиком, разматрала као нешто рационално непојмљиво. У дубини те историје није било ни мржње, ни ксенофобије, ни антисемитизма, него само покорност судбини“.

ДОПУСТИВО И НЕДОПУСТИВО                                  

Ипак, каже Мач, власт комуниста који су тоталитарно тлачили историјску свест Румуна не значи, да свака врста идеологије може имати места у демократском друштву:“Слобода трговине не укида забрану да се тргује дрогом. Демократија не дозвољава све што неком падне на памет. Пропаганда расизма, ксенофобије, мржње или похвала лицима и организованим групама које су некад ту пропаганду водиле и, штавише, у пракси вршиле злочине и због тога били осуђени, није наношење штете само извесним деловима друштва, него друштву у целини. Друштво се може сматрати отвореним до тренутка у коме је кадро да у своје редове прими било ког странца и да разговара с њим о проблематичним ситуацијама, преображавајући путем правних процедура унутрашњу напетост у механизме развојa. Чим друштво почиње да се руководи наративом расног, етничког, религиозног чишћења, одмах почиње самоизолација, и успоставља се подробна контрола мишљења и понашања. Нико, осим оних који одређују критеријуме чистке,  није сигуран да неће постати жртва. Зато организације и симболи фашистичког, расистичког и ксенофобог карактера немају места у цивилизованом друштву. Тврдња да је и такав приступ проблему својеврсна чистка јесте јефтин парадоксализам. У супротном, ни болест не треба лечити јер лечење нарушава неку, макар и наопаку, равнотежу у организму“.
Тако каже савремени румунски историчар Михај Мач.

Било како било, изучавање интелектуалне и политичке прошлости је оно што нам предстоји. Зато су и везе између Легије светог архангела Михаила и румунске интелигенције тема која се не сме и не може прећуткивати.
 
КОРИШЋЕНА ЛИТАРАТУРА ( Интернету приступљено 24.7.2021. године )
 
1.Душан Стојковић: Стуб бескраја румунске философске мисли, Кораци, часопис за књижевност, уметност и културу година LI, свеска 4-6, 2017                            2. Roland Clark: European Fascists and Local Activists: Romania’s Legion of the Archangel Michael (1922-1938), University of Pittsburgh, 2012.
3.   Константин Зелеа Кoдреану: Мојим легионарима, www.miscarea.net/Kornelije%20Kodreanu%20-%20Mojim%20legionarima.pdf
4.   Илья Полонский: Румынский национализм: от «Железной гвардии» до наших дней, topwar.ru/61004-rumynskiy-nacionalizm-ot-zheleznoy-gvardii-do-nashih-dney.html
5.   Corneliu Zelea Codreanu. The Prison Notes.  Reconquista Press, USA, 2011.
6.   Зоран Д. Николић, Ново средоњвековље у философији историје Николаја Берђајева, scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0354-3293/2018/0354-32931802071N.pdf
7.   Александар Саша Гајић: Средњовековље и феудализам, стари и нови, www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_491_6/temat-aleksandar-s-gajic.pdf
8.   Мачь М. В лабиринте памяти. Проработка прошлого в посткоммунистической Румынии // Историческая экспертиза. 2015. №4 (5). С. 4-41.
9.   Ionuț BUTOI: “The Most Troubled Times Ever”. Everyday Life in the 1940s Romania, Brukenthalia nr. 5, 2015
10.Milad Doroudian:The Romanian Intellectual, Christian Orthodoxy, and Identity in connection to Iron Guardism, www.researchgate.net/publication/317619823_The_Romanian_Intellectual_Christian_Orthodoxy_and_Identity_in_connection_to_Iron_Guardism��                          11. Roland Clark (2012): Nationalism and orthodoxy: Nichifor Crainic and the political culture of the extreme right in 1930s Romania, Nationalities Papers: The Journal of Nationalism and Ethnicity, 40:1, 107-126
12. У борби Бога и Ђавола – Румунски Новоисповедници, Светост, љубав, слобода у доба антихриста. Румунски Новоисповедници: отац Георгије Калчиу, отац Василије Василахи, Валерије Гафенку, старац Јустин Прву. „Образ светачки“, Београд 2015.

________________________________________
[1] Душан Стојковић о томе каже:“Од самог почетка двадесетог века румунски уметници су они који су привремено или за стално напустили своју земљу и настанили се у иностранству (најчешће у Паризу), били у самим врховима светске уметности и философије. То важи за једног од најзначајнијих авангардних вајара Константина Бранкушија, чувеног авангардног сликара Виктора Браунера, песникињу Ану де Ноај, романсијера Панаита Истратија, осниваче дадаизма Марсела Јанка и – посебно – Тристана Цару, „мистичног антимодернисту“ (стр. 80) Бенжамена Фондана и надреалисту – уклетог песника Иларие Воронку, песника који се остварио на немачком језику а окончао живот скоком у Сену, Паула Целана, најбољег „језичког / фонетског“ песника двадесетог века – Герасима Луку којем је такође Сена била добровољно изабрани гроб, нобеловку Херту Милер.“
 
[2] То је Кодреануа учврстило у радикалном непризнавању демократије. У програмском спису „Мојим легионарима“ истицао је:“Признајем било који систем, осим демократије… …Народ не делује по својој вољи (демократска формула) и не по вољи једне личности, већ сагласно законима. Ја овде немам у виду законе које је створио човек. Постоје норме – природни закони живота, и постоје норме – природни закони смрти. Закони живота и закони смрти. Нација иде к животу или к смрти зависно од тога какве законе прати. Неопходно је одговорити на следеће питање: ко је у нацији способан да разуме или интуитивно спозна ове норме? Људи? Масе? Ако би ово било тако, мислим да би то значило очекивати веома много. Гомила није у стању да разуме чак и веома једноставне законе. Њих треба објашњавати упорно много пута, да би били разумљиви, чак прибегавати и кажњавању по неопходности. Да би се пекао хлеб, израђивала обућа и плугови, обрађивала земља, возио трамвај, треба бити стручан. А зар не треба бити стручан да би се испуњавао један од најтежих послова – руководило нацијом? Зар такав човек не треба да има одређене квалитете? Закључак: народ не може да управља сам собом. Њиме мора да управља елита. Баш она категорија људи која представља срж од сржи нације и поседује одређена знања и способности. Слично као што пчеле гаје своју матицу тако и народ мора да одгаја своју елиту. А ко бира елиту? Масе? Присталице могу да се нађу за било које идеје и бирачи за било ког кандидата на изборну дужност. Једнако ово не зависи од разумевања од стране људи, ових „идеја“, „закона“, „кандидата“, а од нечег сасвим другог: од оне спретности с којом различите личности могу да придобију благонаклоност маса. Нема ничега што је каприциозније и нестабилније од мишљења гомиле. Њен критеријум избора је:“Да пробамо сад друге“. На овај начин одабир се не врши у складу с умећима и знањима, већ случајно и наслепо. Постоје две супротне идеје, од којих је једна истинита, а друга лажна. Тражи се истина, која може да буде само једна. Спроводи се гласање на ова питања. Једна идеја добија 10000 гласова, друга 10050. Може бити да ових 50 гласова више или мање одређују или одричу истину? Истина не зависи ни од већине ни од мањине. Она има своје законе и она слави упркос свакој већини, ако је она и огромна. Може ли народ да бира своју елиту? Зашто у том случају и војници не бирају свог генерала? Ако маса жели да изабере своју елиту, онда она обавезно мора да зна законе руководства националним организмом и степен усклађености квалификација и знања кандидата према тим законима. Једнако маса не може да познаје ни законе ни кандидате. Ето зашто ми сматрамо, да руководећу елиту земље не може да бира народ. Покушај оваквог избора сличан је одређивању већином гласова ко ће у земљи да буде песник, писац, пилот или спортиста. Када масу позивају да изабере елиту, она не само да се показује неспособном за то, већ она уз ретке изузетке бира најгоре међу себи сличнима. Демократијa не само да просто уклања националну елиту, већ је мења најгорим представницима нације. Демократија бира људе апсолутно лишене савести и морала, оне ко више плати, т.ј. оне који су више корумпирани. Мађионичаре, шарлатане, демагоге, способне да себе представе с најбоље стране у време изборне кампање. Има добрих људи којима успева да проникну међу њих, чак и малобројних поштених политичара. Али њима предстоји да буду робови оних првих. Истинска елита нације биће уништена и одстрањена, уколико она одбије да конкурише на таквом нивоу , она ће отступити и отићи у илегалу. Ето у где је разлог за сва остала зла: неморал, морално растакање и кварење по целој земљи, крваво експлоатисање народа, његово сиромаштво и страдања, неред и дезорганизацију у држави, инвазију са свих страна богатих странаца, који купују у бесцење робу из разорених продавница. Цела земља је стављена на аукцију: „Ко да више?“. Ово ће бити крајњи резултат демократије.“
 
[3] Милан Суботић, пишући о Елијадеовој окренутости Кодреануовом покрету, истиче:“Историчар фашизма Јуџин Вебер је у студији о румунској десници оценио да је Кодреануов покрет по много чему био ближи „карго култу“ него политичком покрету фашистичког типа (…). Тиме је наглашен централни значај религијских карактеристика тог покрета – култа предака, смрти и жртве, мистичке везе са Богом и вере у васкрс нације – за кога су социјална и политичка питања била секундарна и решива само у оквиру тоталне „спиритуалне револуције“. Имајући у виду Елијадеову ревалоризацију религиозности архајског човека и „космичког хришћанства“, можемо закључити да његова склоност ка Гвозденој гарди није била само пролазна и случајна биографска „епизода“.“
 
[4] Кодреану је, као и његови поштоваоци међу интелигенцијиом, веровао да је ново средњовековље могућ као хришћански отпор капиталистичкој модернизацији. Веровао је да се историја може вратити уназад. Уосталом, европског Средњег века, и на Западу и на Истоку, не би било без хришћанства, каже Александар Гајић у свом огледу „Средњовековље и феудализам, стари и нови“:“У фамилијаризованом окружењу из времена после-варварских најезди, на развалинама западног дела империје, пуки опстанак изискивао је стварање друштвеног устројства у коме је најскромнија аграрна производња „тражила” војну заштиту коњаничких и доброопремљених, моћних породица. И да није било хришћанства и његових утицаја, настали би некави протофеудални односи где би се, кроз низ личних веза крупнијих и ситнијих ратничких породица, устројавала територијална власт по принципу замене произведених добара за безбедност. Али, они не би бивали претворени у односе хришћанске верности. Не би се примитивна, насилничка суровост земљопоседничке аристократије поступно рафинирала у витештво, а сизеренско-вазални уговорни односи били ојачани духовним хришћанским везама. Оживљавање градова не би за узор узимало манастирско устројство; градска полицентричност не би упорно балансирала хришћанска усмерења са профаним потребама живљења у ограђеним условима. Обнова трговине и заната никада не би добила размере „моралног братства”, својеврсне мистеријске заједнице – у којој је однос мајстора са калфом и шегртом био еквивалентан односима сизерена са вазалима и њиховим пажевима. Византијско царство се, такође, мењало и прилагођавало тешким историјским изазовима. Хришћанство је и овде преусмеравало преображаје њених античких установа ка оностраности: без њега, империјални самодржац би се до краја претворио у живућег хеленистичко-оријенталног „одуховљеног закона” а не тек у човека који влада империјалним наслеђем под преовлађујућим утицајем „божје милости (благодати)”. Државне хијерархије империје не би опонашале устројство „небеских хијерархија” Дионисија Ареопагита. Никада не би настала доктрина о „симфонији власти”, нити би утицај православне Цркве зашао тако дубоко, у све поре друштвеног живота и Ромеја и новообраћених, покрштених претежно словенских народа. Административна, тематска симбиоза војне и цивилне власти уз стварање широких слојева слободног сељаштва и војника-ратара можда би уследила у тренуцима борбе царства за голо преживљавање, у временима када је оно било нападнуто практично са свих страна. Ипак, морал стратиота, епопеје малоазијских граничара и источно-римски витешки дух у коме се преплитало библијско, старозаветно и хришћанско, новозаветно наслеђе са хеленистичким култом хероја, незамисливи су без јаког црквеног утицаја.“

[5] Један од десних мислилаца, који је настојао да споји легију са осталим покретима сличног типа, Нићифор Крајиник, песник, новинар и теолог, антизападњак, антимасон и антидемократа, залагао се против корупција, „јеврејског утицаја“, за народну културу, религију, народну музику, обичаје и књижевност на тему села. Професор историје савремене религијске и црквене књижевности, Крајиник је тврдио да је духовност потчињавање целокупне људске егзистенције духу који свиме господари. На Универзитету је држао курс о Светом Дионисију Ареопагиту, о очишћењу, просветљењу и обожењу. Пост, духовно сазирање, екстатично стање, умно – срдачна молитва су православни путеви за преображење душе, што мора бити начин на Румунија помогне Европи, тврдио је Крајиник. Овај спој метафизике и политике био је карактеристичан за епоху.
 
 
[6] Кодреануа је, из затворских бележака се то види, нарочито погодила осуда коју је патријарх Мхрон упутио на рачун Легије архангела Михаила у доба Каролових прогона. У свом затворском дневнику, Кодреану је писао:“Не знам да ли да се осврћем на изјаву коју је младима упутио патријарх Мирон Кристеа, проклињући Легионарски покрет на најгрубљи могући начин, Румунска Црква је заузела отворено непријатељски став према румунској омладини. Како се не сетити осуде коју је Католичка Црка, устима својих бискупа, изнела против немачког националистичког покрета, годину или две пре победе Адолфа Хитлера?  Било како било, болно је, веома болно! Борити се за Цркву своје земље, на граници хришћанског света, док пожар који сажиже храмове у суседству баца жишке према нама! Боримо се, жртвујемо се, умиремо, груди нам крваре, да одбранимо цркве, а ЦРКВА нас осуђује као „опасност по народ“, „застрањенике“, „туђе нацији“. Каква трагедија у нашим душама!  Ево простог примера да се објасни ово што се десило. Дете, које дуго није видело оца, потрчи да га загрли. Кад приђе, отац га ледено осмотри, удари га по устима и избије му два зуба. Како човек да разуме духовни потрес, трагедију душевну коју је изазвао овај неочекивани ударац? Обмана, брука, физички бол је одговор на најчистије осећање, морални шок: како боли, они и не знају, али су заједно убили срце детиње. Удара нас Црква наших отаца, наших предака! Патријарх је у исто време и премијер, и у његово име се чине ствари које, дан за даном, доносе тако много патње. Господе, Господе! Каква катастрофа! И каквим то искушењима подвргаваш нашу јадну душу! Толико је бола у срцима десетина хиљада младих, сељака, радника, студената“.