Вечерас у Минску нећу бити глумица која игра Настасју Филиповну, али ћу представом „Идиот” као редитељ оживети на дан смрти Достојевског, васкрснути тог писца, стваралаштво свога оца и на неки начин своју младост
Дуго гостујем у Белорусији, као и Русији, већ 30 година. Недавно сам у Русији и Минску представила своју нову представу „Док се земља још окреће”, а 2015. режирала сам у Минску са њиховим ансамблима и гостовањем наших солиста свој први историјски мјузикл „Бели ждралови” посвећен победи над фашизмом. Ову представу најпре сам поставила у „Сава центру”. И у Београду и Минску, потом у Ставропољу (пред 20.000 људи на тргу) публика је била на ногама, био је то велики успех. И ето то Белоруси нису заборавили…
Драмска уметница Ивана Жигон недељама уназад борави у Минску, где у тамошњем Националном академском драмском театру „Максим Горки” режира представу „Идиот” по делу Ф. М. Достојевског, а овако је за „Политику” започела интервју и најавила своју вечерашњу белоруску премијеру.
На данашњи дан, 9. фебруара 1881. године, преминуо је руски писац Фјодор Михајлович Достојевски. Рођен је 11. новембра 1821. године у Москви као друго од седморо деце Михаила и Марије Достојевски. Убрзо после смрти његове мајке, када је имао 16 година заједно са братом послат је у Војну академију у Санкт Петербургу. Две године касније преминуо им је и отац…
Зашто сте одабрали да се белоруској публици представите баш са делом „Идиот” Ф. М. Достојевског?
Био је то, да почнем најпре од најинтимнијег порива завет мога оца Стеве Жигона. Желео је да се и после смрти играју његове представе. Међутим, са „Идиотом” Достојевског десило се нешто више од римејка. Пошли смо од Стевине режије и драматизације, од сценографије генијалног Бориса Максимовића и костима такође непревазиђене Божане Јовановић. Имала сам осећај као да су нас понели према врховима позоришне уметности. Вечерас више нећу бити глумица која игра Настасју Филиповну, али ћу једном великом представом као редитељ оживети на дан смрти Достојевског, васкрснути тог писца, стваралаштво свога оца и на неки начин своју младост. Опет ћу себи доказати да уметност упорно пориче и негира постојање смрти. Позориште се подсмева смрти, јер је репризира. Ја то јако добро знам. Умирала сам као Настасја Филиповна око 100 пута, а прославила сам много више њених рођендана него својих. Сада сам била неописиво срећна да ту своју улогу, овог пута као редитељ, прилагодим белоруској генијалној гумици Вероники Плјушкејевич!
Достојевски је потомак имигрантске племићке породице чији су корени водили из Белорусије. Која је то спона која белоруску публику спаја са јунацима и временима Достојевског?
На дан смрти Достојевског биће одржана премијера „Идиота” кога потписујем заједно са својим оцем, а већ сутра са породицом прапраунука Достојевског путујемо у село Достојево где је у 16. веку живео њихов предак који је добио звање „достоин” односно „достојан”. Са нам ће бити и најмлађи потомак који се зове Фјодор Достојевски и има 13 година. Заправо из тог маленог села Достојево у Белорусији потиче име које је покорило читав свет. Достојевски! Док нисам почела да радим „Идиота” у театру „Максим Горки”, и изнова сарађујем са директним потомцима Достојевског нисам ни размишљала о корену речи имена Достојевски: достојан – аxios. Фјодор Михајлович и јесте патријарх међу писцима, психолозима, мудрацима, филозофима и пророцима…
Са каквим емоцијама, уверењем радите представу „Идиот”?
Са уверењем да ће у том рату добра и зла за који Достојевски каже да се одвија на пољу људске душе победити она лепота која спасава свет. Насупрот супермену са запада који је људима понудио своје мишиће, дакле силу којом управо покушава да покори читав свет – суперхерој наше словенске цивилизације: кнез Мишкин поклонио нам је своје срце! С друге стране Настасја Филиповна коју сам играла више од 10 година у Народном позоришту у Београду је заправо једина личност у историји књижевности која новац баца у камин, у ватру. Данас у епохи потрошачке цивилизације, Настасја – у преводу Васкрсија као да сведочи да срце човека 21. века може васкрснути попут феникса само из пепела сагорелих новчаница. Речи Достојевског, оне најактуелније у мојој представи говориће Фјодор Михајлович, који је у мојој драматизацији сам себи исписао улогу. Он снагом своје речи дешифрује истину данашњег времена: „Ми не смемо да падамо на колена пред западном цивилизацијом ми морамо стати испред њих, јер они су све продали за новац.” Нека му неко данас каже да је идеолог или утописта! Нека се неко усуди да буде паметнији од Достојевског!
Да ли су и зашто ова наша времена „идиотска”?
Овај назив Достојевски је наменио онима који идиотом називају онога ко је добар, милостив, самилостан, који даје и не тражи, који уме да се радује, и који се смеје као дете. Срећом свако, па чак и највећи подлац, сачувао је бар мало детета у себи. Поред кнеза Мишкина сви почињемо да се смејемо као деца…
Каква је, уопште, атмосфера у Белорусију, с обзиром на дешавања у њиховој непосредној близини?
У Белорусији влада нека свечана и радна атмосфера. Минск, тај град невероватно дугих булевара загонетне елеганције, град који су срушили, а потом градили својим рукама фашисти заробљеници, монументални је доказ велике победе најпострадалнијег народа у Другом светском рату. Сваки трећи Белорус погинуо је за слободу Европе. Европе која им се као и нама и у данашњем времену захвалила како то безобразно уме само она.
Какав утисак данас на вас оставља Минск?
Белорусија је најчистија и најуређенија земља коју сам видела. Минск је град који је сачувао своје достојанство и тако што га није окитио рекламама на страном језику. Град чији су се километарски дуги булевари упутили у неку будућност која се бори колико може у данашњем свету за социјалну правду и за све људске вредности. Град који је и дању и ноћу осветљенији од Париза и чији је председник долазио да нас посети за време бомбардовања ризикујући свој живот.