Међу награђенима ове године специјалном наградом председника Белорусије за прегаоце из области културе и уметности су и познати српски редитељ и глумица Ивана Жигон и колектив Народног академског драмског театра “Максим Горки” из Минска. Награђени су за значајан допринос очувању и популаризацији словенске културе и реализацији заједничких белоруско-српских стваралачких пројеката. Годину 2023. обележила је за Ивану Жигон и ово позориште представа „Идиот” по роману Фјодора Достојевског. Тим поводом, Ивана Жигон је дала интервју листу «НаРоднаја Газета», који је јуче пренео кумулативни белоруски медијски портал «Беларус севодња», одакле га БРАТСТВО преноси у целости.
Млади су се одазвали Достојевском
— Ивана, вест о вашој награди добила је широк одјек у медијима Србије и Белорусије…
— Ваш председник је дуги низ година за многе народе симбол непоколебљивости. Доћи из Србије и прићи на сцени човеку, који је историјска личност, стиснути му руку – има велико значење и тежину за мене лично, али и за мој народ. Добити награду управо за популаризацију словенске културе од председника Александра Лукашенка, који је најдуже од свих стајао у одбрани наших словенских вредности, које ће, постати начела новог света који се рађа пред нашим очима – то је за мене највиша награда.
— „Идиот“, који сте поставили, постао је лауреат VII Националне позоришне награде Белорусије у категорији „Најбоља представа драмског позоришта“, добио је Гран при XXI Међународног позоришног форума „Златни витез“, Ви сте добили орден “Звезда Достојевског”…
— Све је почело тако што је белоруска омладина овацијама поздравила поклич кнеза Мишкина у нашој представи. А он нам поручује да ће „лепота спасити свет“, да „ми не смемо стајати на коленима пред западном цивилизацијом, нама је потребан отпор! Зато што су они све продали за новац, јер су свом мачу додали лаж, лукавство, обману и злочин. Они антихриста проповедају.” Публика је схватила да се то пророчанство Достојевског дубоко тиче свих нас.
За могућност да донесем до гледалаца поруку Достојевског, захваљујем, пре свега, министру културе Анатолију Маркевичу – он је први осетио колико је младима потребан управо такав херој као што је кнез Мишкин. Задовољство је доћи у град у коме постоји феноменални глумачки ансамбл Позоришта “Максим Горки”. Памтим како је уметнички директор Сергеј Коваљчик, ноћ уочи премијере, био спреман да помаже монтажерима на сцени да би све у његовом позоришту било идеално. Јер само тако – када свако да све од себе, можемо разумети шта је заиста потребно нашој омладини.
У данашњој епохи отуђења, свима су нам потребни дубоки односи међу људима. Они су увек у театру били чудо, а данас још више. Успех представе „Идиот” показао је да свака млада генерација има потребу да говори о «вечним темама». У додиру са вредностима које су, попут тврђаве, одолеле олуји векова, гледаоци постају јачи, просветљенији и моћнији.
— Ивана, како Вам се допао рад са белоруским глумцима?
— Веома сам захвална кнезу Мишкину – Андреју Сењкину – за његов чисти смех. За велики крст, који је подигао. За осмех Аглаје, „која сија као зора“, Олги Здјарској. За претећи смех Рогожина у извођењу уметника Алексеја Качана, кога сам назвала белоруски Марлон Брандо. А Руслан Черњецки ме је инспирисао да драматизацији додам и лик Достојевског. Сузе Настасје Филиповне – Веронике Пљашкевич – и њене супарнице Аглаје изгледају ми лепше и од најлепшег водопада. А за њих вам не требају скупе авио карте, јер ће вам у центру Минска праве авантуре подарити ваши глумци.
“Ако не верујеш – потонућеш!”
— Какав је ваш редитељски кредо?
— Човек уметности има потребу да превазиђе духовни понор, жели да преведе публику на другу страну, да јој пружи руку, осмех, степенице ка небу… У огромном пространству Достојевског, људске душе се крећу као небеска тела, као планете и звезде. Једино тако се може градити позоришни простор, који је сличан космичком… У својој књизи о позоришту сам написала да је „уметност живот, чије се време мери у тишини откуцајима срца“; да је „у позоришном оку исписана историја људске душе“; да је „сцена – заклон од бескраја“; да „у позоришту Љубав привлачи гледаоца силом своје гравитације“; да је „гледалиште – неко чудно створење са стотинама очију…”. Сваки покрет уметника на сцени за мене је скоро исто што и ходати по води: ако верујеш свом душом у оно што радиш – ходаш! Ако не верујеш – тонеш!
“Онда су убијали тело, а сада – и душу”
— До тако суптилних ствари не бих засигурно дошла без дубоког утицаја мог оца, великог редитеља и глумца Стеве Жигона, првобитног творца наше представе. Тата је режирао и код Товстоногова, који је чак ноћио код нас, режирао је и у Малом театру у Москви. То, колико је Стево значајан за светско позориште, боље од свих је схватио велики човек и уметник Николај Бурљајев. Стево Жигон је био први добитник почасне медаље Николаја Мордвинова – пре свих великана руцког театра, а то одликовање му је уручио Никита Михалков.
Код куће сам направила три легата: један посвећен мом оцу, други – мајци, југословенској филмској звезди Јелени Жигон, а трећи мом прадеди Митру Мартиновићу, председнику Владе Црне Горе, који се сматра главним иницијатором Балканског рата за ослобођење Косова и Метохије. Он је, са 90 година, дочекао Црвену армију 1945. године у Београду, загрлио совјетског војника и рекао: „Чекам вас већ 200 година…“
— А шта сте Ви себи рекли када сте добили награду у Минску?
— 9. јануара, на дан Светог Стефана, осећала сам да би мој отац Стево бити веома поносан на награду добијену од председника, којег је он од свих највише поштовао. Као преживели заточеник немачког концентрационог логора Дахау, у којем је мој отац провео три године, он је ретко плакао. Тим више памтим тренутак када је отац заплакао када смо на телевизији гледали како је председник Александар Лукашенко за време НАТО бомбардовања посетио Београд и болницу са рањеном децом. Отац Стево Жигон је био визионар. Одломци из његових интервјуа данас имају стотине хиљада прегледа. Деведесетих је говорио: „Оно што сам преживео у Хитлеровом концлогору Дахау је дечји вртић у поређењу са оним што ће у будућности чинити нови светски поредак. А нови светски поредак је ништа друго до – последњи стадијум капитализма. Само се плашим да он не буде последњи стадијум човечанства.” Сада разумем то што је говорио: тада су у логорима убијали тела, а сада покушавају да убијају и наше душе. Због тога су ми осећања и осмеси ваше омладине више него значајни. Истински живим у уметности тек када осетим да се подиже енергија живота, када се и глумци и публика после представе осећају – као после пољупца или исповести – како вам драго… Кад душа засветли, кад се запали (зажигать). Зато мој син и ја поносно носимо презиме Жигон…
— Зашто младе гледаоце представа привлачи као магнет?
— Настасја Филиповна је једина хероина у светској књижевности која баца свежањ новчаница у ватру. Она се жртвује уз поруку: „Каква Вас је све халапљивост обузела!“ Кнез Мишкин – словенски Суперхерој поклања нам своје Срце, за разлику од Супермена са Запада, који нам нуди своје мишиће, и Доријана Греја, који нам намеће своје зло. Поред кнеза Мишкина, сви постајемо деца и почињемо да се смејемо као деца. Млади данас све више жуде за правим осмехом и осећањима. То и јесте задатак уметности: понудити излаз младом човеку који тражи свој пут у свету у коме традиционалну породицу хоће да замене родитељем број један и родитељем број два, у коме жртву проглашавају насилником.
Валентин Пепељајев, Народная газета