Чим је почео рат за ослобађање Космета, 1912. он је самоиницијативно напустио министарство и нејављајући се никоме отишао као добровољац на границу с Првом четом војводе Вука.⠀
Свако је могао у добровољце, али није могао свако под заставом војводе Вука и Воје Танкосића.⠀
⠀
Милан Ракић, аутор песме „На Газиместану“ испричао је једном приликом како је изгледало када је са својом четом стигао на Газиместан:⠀
⠀
„Оставио сам Министарство у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле, избисмо на само место Косовске битке… Постројише нас. У пратњи штаба, појави се командант:⠀
⠀
-Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место? ⠀
⠀
У збијеном строју, лупкала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.⠀
⠀
-Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389 године, истог дана и истог сата, погинула су два цара!“⠀
⠀
„Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрену строју. Диже сабљу и рече громко – На Гази-Местану од Милана Ракића“⠀
⠀
-Господине пуковниче (добаци неко из гомиле), тај који је испевао ту песму, овде је с нама… Ено га позади, с бомбама… у одреду војводе Вука.⠀
И одмах одјекну командатов глас:⠀
⠀
-Добровољац Ракић, напред!⠀⠀
Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последњи пут тада.“
