По свом старом, већ толико пута опробаном рецепту, базираном на гебелсовски спровођеној кампањи, тајкун овдашњи и политичар у покушају, самозвани и сујетни „лидер“ нечега што се зове опозицијом – Драган Ђилас – искористио је у последња два дана све своје медије, које финансира новцем опљачканим у време док је био високопозиционирани припадник бившег режима, да још једном покуша да превари грађане Србије и увери их у то да те силне опљачкане милионе не крије на тајним рачунима широм света и да то што се његовим „пословним успесима“ баве надлежни државни органи заправо представља политички обрачун са њим.
Наравно да је своју кампању, чији је мото – Мрзим Вучића – наставио баш у време када су у Србији представници Европског парламента који учествују у разговорима око изборних услова – желећи себе да прикаже као жртву, као некога ко је главни и најважнији представник опозиције (ма шта то, та разједињена, посвађана, ташта и сујетна скупина некаквих интересних група заиста и била) – и кога би, по његовој умишљеној представи о сопственој величини и важности и ти исти европски парламентарци требали тако да третирају и, наравно, омогуће му да се поново докопа власти – најбоље без избора и изборног процеса, у коме ова „морална громада“ ионако не учествује, „из принципијелних разлога“ дакако, а не зато што му је углед и подршка међу бирачима на нивоу статистичке грешке.
Разумљиво је, такође, што је његов главни услов и да неке – гле, чуда! – његове телевизије, које финансира опљачканим новцем, добију право на националну фреквенцију јер, тобоже – оне су оличење „професионалног, независног и објективног новинарства“, и само тако ће у Србији бити испоштовани демократски принципи политичке утакмице.
Намерно је овај „часни и честити, генијални бизнисмен“, творац „успешне пословне формуле“ (како се од 100% нечега рачуна 20%, па на то још 20%, и како то све, преливено из буџета Републике Србије, заврши у његовом џепу и на његовим тајним рачунима) заборавио да призна и шта је главни мотив за такав захтев, а то је наставак примене „успешне пословне формуле“ пљачкања грађана Србије, кроз различите пословне марифетлуке и малверзације и (пре)продају рекламних секунди, односно – стварања повлашћене позиције на медијској сцени ради уцена, притисака и обрачуна са свима који не желе да поверују у његове измишљотине и лажи.
Легитимно је да Драган Ђилас има политичке амбиције, мада се показало какви су му домети, и какве је имао резултате, у време док је био бивша власт и како је, и колико, радио у интересу грађана Србије.
Види се то по износима на тајним рачунима, за које безобразно и дрско тврди да их нема.
Легитимно је да има и пословне амбиције, али нису легитимни начини на које је намеран да их оствари, осми уколико у својој искривљеној, патолошком мржњом према Александру Вучићу обузетој, свести (и савести, ако је има) не мисли да је он изнад и изван закона.
Нажалост, презир који испољава према грађанима Србије, сервирајући им лажи у вези са својим нелегално стеченим богатством, вређајући им на тај начин логику и здрав разум, указују на то да је манија величине код Драгана Ђиласа попримила неизлечиве и трајне облике.
Указују, такође, и на то да је мржња једини политички програм који заступа, а пљачка једини план који има.
Све остало што јавно ради, сва та мимикрија којој прибегава, ти плачљиви медијски наступи, та „истина“ за коју се „принципијелно“ бори, та „брига“ за људска права и слободе, за демократију, само су јадна, бедна и на јаловости сваке врсте заснована представа у театру апсурда и лажи, у коме је Ђилас и писац комада, и режисер, и главни и споредни лик, и шаптач и кореограф. Ђилас је сам себи све.
Зоран Ђорђевић
члан Председништва Српске напредне странке
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама: