Никада до сада се није десило да нека држава физички изолује један град и од њега направи један велики карантин као што је то урадила Кина са градом Вухан. То се чак није дешавало ни у случајевима Еболе, па ни САРС који је у Кини 2002 године усмртио 774 особе од оболелих 8098 људи. Овако гласе вести ових дана. Међутим Кина је више пута правила градове карантине у својој прошлости. 2014. због појаве куге затворен је био град Јумен у облати Гансу а претходно се куга појавила и 2012 године.
Званичници Кине кажу да је ова мера уведена јер су они сада спремнији него пре 18 година када се САРС појавио. Али како се онда појавио ако су толико спремни, шта је могло поћи наопако?
Појавила се информација да су поједини стручњаци упозоравали још 2017 године да је управо лабараторија у овом Кинеском граду слаба тачка вирусологије и да би одатле могао да побегне неки вирус. Кина је ову и још 4 лабараторије на тајним локацијама отворила како би наводно проучавала опасне вирусе трагајући за лековима против њих.
Последње информације од Кинеских званичника говоре да је вирус дошао са оближње пијаце где је неко појео вирусом затровану змију и тако се заразио. Зараза се проширила услед лоших хигијенских услова на пијаци. Све то су пратили снимци са пијаце где се виде све могуће и немогуће животињске врсте и инсекти спремни за конзумацију. Превише брзо откривен извор, и свесно жртвовање државног имиџа у стилу ,,ето неки наши грађани нису баш вични хигијени, признајемо али то је узрок нема места паници.“
Неслагање научника нас враћа у наше воде, безбедност. Како је могуће да вирус побегне из лабараторије случајно ? У западним земљама то је практично немогуће јер су такве лабараторије под строгом контролом служби безбедности још у пројектној фази. Дакле безбедоносни стручњаци који се баве вирусима, болестима, отровима и слично се питају и када је одређивање локације на дневном реду. Сигурно је да не би дозволили испитивање вируса близу насељене средине. Затим на ред долази одређивање просторија где се вируси складиште и испитују. Те просторије су нон стоп стерилне, у њих може да уђе само мали број људи, чак и хигијену у њима одржавају ти исти научници. Приступ вирусима је искључиво уз одобрење и унапред заказано време као и приложен мини пројекат шта ће се тог дана радити и када и колико траје испитивање. Не треба посебно наводити да је све под камерама и да је вирус немогуће неприметно изнети. Чак и да се деси нека хаварија постоји протокол шта се ради како вирус не би напустио просторију која је херметички затворена. Чак и да изађе из ње чека га друга просторија кроз коју пролазе научници при изласку где се врши деконтаминација. Међутим то се десило 2004 године у Кини када је вирус САРС побегао из једне од лабараторија. Дакле у Кини је све могуће па и да вирус побегне из лабараторије.
Али шта ако је неко намерно пустио вирус управо у тај град, знајући све горе наведено, да Кинези баш и нису стручни у руковању са патогенима, да је лабараторија врло близу на само 20 км?
У том случају имамо биотероризам, односно коришћење биолошког оружја за испуњавање неких циљева. Уз нуклерани тероризам ово је најтежи облик тероризма. Са разликом, нуклеарна бомба је изузетно скупа и ретка док опасне вирусе складиште скоро све земље ради проналажења лека против њих. Самим тиме једна доза вируса је више милиона пута јефтинија од нуклеарне бомбе а на крају може услед мутација произвести много више жртава и захватити много већу површину својим дејством.
Шта би овде био циљ терориста ? Уколико се водимо дефиницијом тероризма да је то акт насиља који има политичку позадину, то је у Кинеском једнопартијском систему засигурно слабљење Комунистичке партије и промена руководства у њој или пак тотална замена политичког система уколико вирус захвати целу Кину. Међутим, Кина реално на светској позорници нема такве непријатеље иако су поједини покушавали да их у том контексту повежу са Америком. Кинеска и Америчка економија су превише повезане и било какви потреси на било којој страни одразили би се драстично и на другу страну. Кина нема ни неке веће сепаратистичке тежње на унутрашњем плану које би могле да изроде овакав потез. Ујгура је премало за неку такву иницијативу у односу на број становника, а и они би вероватно ишли на неки радикалнији инцидент када би се за то одлучили и имали логистику односно напали би Пекинг или неки већи град . Председник Кине влада суверено и неких већих и неоубичајенијих чистки које би могле да створе јаког унутрашњег играча који би испливао на површину користећи се овом кризом нема. Да не говоримо о освети власти над неком етничком заједницом која би покушала да путем биотероризма оствари своје циљеве. Тако да за сада ову теорију треба ставити по страни и истраживати могућност људског немара што се већ дешавало у прошлости.
Западне земље одавно имају протоколе за поступање у случају биолошког напада. Најдаље су отишле САД које су разрадиле протоклоле за случај различитих 34 вируса. Углавном се протоколи односе на Antrax, Ebola, Glanders, Melioidosis, Smallpox (variola).
Такође у САД се прати 120 различитих болести не само на територији Америке већ на целом свету. Прате се сви појединачни случајеви који су могући примерци неких болести. Тако се спречава настајање пандемије.
Протоколи обухватају планирање и припрему за специфичне конкретне вирусе и болести као и протоклоле у сличају напада биотероризмом уопште.
Протоколи у поступању су специфични за људе који због природе посла су први на удару као што су лекари, полиција, војска, затим деле се на протоколе у поступању када је неопходно изоловати једну или блок зграда, целу регију или је дошло до општег ширења заразе на целу државу. Ови протоколи имају за циљ пре свега превенцију да до ширења вируса не дође, затим да уколико се деси ширење да се то ограничи на једну теритотију како би се ситуација контролисала, затим да буде што мање жртава, односно да се карантин успостави правовремено временски и адекватно територијално. За све време ванредне ситуације неопходно је обезбедити нормално функционисање државног апарата нарочито у случају биотероризма како би се терористи спречили да преузму власт.
