је истински предводник наших сународника у Македонији, њихов дугогодишњи представник у скопском Парламенту и вечно узбурканој македонској политици, још од распада прве (па и оне друге) Југославије.
Национално свестан, интелигентан и образован, он је пример праве мере између спонтаности и стратегије, а у функцији истинских српских интереса.
Не дозвољава себи острашћене испаде и олаке (а далекосежне) изјаве, увек имајући на уму реални положај српског народа у за нас одавно изгубљеној земљи (и држави).
Фаталне грешке југословенске, а потом и комунистичке идеологије, коштали су нас реалног и озбиљног учешћа у даљој судбини ове историјске тачке раздора између Србије, Бугарске, Албаније и Грчке.
Без склоности претеривању и пукој носталгији (кад јој време није), Иван не “исправља криве Дрине”, нити будан сања о средњовековној српској држави и њеним престоницама, али и те како води рачуна о чувању успомене на вековно српско присуство на овим просторима.
Он је и најзаслужнији што је цар Душан Силни добио споменик у свом некадашњем главном граду (и што је тај споменик сачуван од дивљачких насртаја пламене србомржње свих ових година).
Такође, заслугом Ивана и његових најближих сарадника из ДПСМ је Зебрњак, као и читава Кумановска битка, постао уређено и достојно обележено место великог српског подвига (истеривања Турака са Балкана).
И ту се скупљају Срби и дан-данас, баш као и на Кајмакчалану, после толиких деценија небриге и срамног заборава свих надлежних институција, како Македоније, тако и Србије.
И прослава празника Светог Саве, као дана свих Срба у Македонији, из године у годину добија све лепши изглед и већи значај у читавом региону (ове године је светосавску беседу у Народном позоришту у Скопљу држао др Дарко Танасковић, а прошле године је мени припала та част, искључиво заслугом Ивана Стоилковића).
Али, важније од свега тога је стратешки мудар приступ политици човека који мене назива “својим учитељем” (на чему му хвала). Без трунке бесплодног истеривања правде и код нас, нажалост, уобичајене острашћености (а без икаквог разумевања ширег контекста најважнијих догађаја), Иван је изузетак из многих обесхрабрујућих правила наше реалности.
Не тражећи ничије аплаузе и лаке поене у интернетовским аренама, он иде, стрпљиво, даље својим и српским путем.
Што доказује и овај изванредни текст, којим је најавио (у македонском Парламенту) наставак борбе за бољу и праведнију државу чији је грађанин, а у обостраном – и македонском и српском националном и државном интересу. На чему му свака част и моје искрено поштовање.
P. S.
Кад читам, у Ивановом тексту, о човеку који је “идеолог албанског народа” у Македонији, размишљам, с тугом, о томе да је данас то исто апсолутно немогуће у српском случају. Да и ми имамо понеког таквог идеолога српске ствари међу нама данас и овде.
Што је апсолутно немогуће због ужасних међусобица и политикантске опседнутости мржњом према нашој, српској држави.
Катастрофа!
Да један државотворан и озбиљан историјски народ, попут српског, до те мере изгуби осећај за реалност и смисао нашег судбинског, светосавског пута!
Остаје нам само да се надамо да нећемо довека бити глупљи и мање јединствени од Албанаца (и Хрвата) из нашег непосредног окружења. Уз Божију помоћ и наш неопходни труд да се то једном опет догоди.
