Ретки су народи који имају јасан и веома конкретан датум почетка своје отаџбинске историје – оне која у себе укључује и духовну, исто колико и ону друштвену, војну, државну и културну димензију.
Почетком 13. века (сасвим конкретно: 1219. и 1220. године) Сава Немањић је добио признање аутокефалности Српске Православне Цркве, а, одмах потом, је – већ као архиепископ – донео и својеврстан духовни Устав, чувено Законоправило (византијско-грчки: Номоканон, а по руском сагледавању ствари: Крмчију).
И све од тада наша Црква, наш народ и наша држава имају своје кормило и јединствени правац, свој једном заувек зацртани циљ и тему: српског ”братства и јединства у Христу”.
Од тада ми баштинимо светосавски код српске идеје, увек у динамичком правцу, увис: из историје – ка Будућем Веку и вечности.
И сви смо повезани тим сасвим специфичним јединством, које нас, кроз српско свејединство, уводи у богочовечанско свејединство.
И ми постојимо, теолошким појмом изречено, ”несливено сједињени” са свим другим матерњим мелодијама најразличитијих народа света.
Знамо да је историја, у свом највишем облику, у ствари, генерална проба вечности, па сви ти српски гласови, хорови, звона црквена… од нас траже да им се прикључимо онако како је то поставио Свети Сава у својој генијалној, аутентичној и оригиналној поставци: хармоничног јединства Цркве, народа и државе, како у времену, тако и у вечности.
Свети Сава је Божији човек, Богом послат, пророкован вековима пре самог рођења (кроз пророчанство Светог Саве Освећеног). Анђео рођен као човек; човек који је постао Божији ”гласник” (што је и етимолошко значење речи ”анђео”). Кроз њега се испунило пророчанство на васељенском нивоу и са Србима повезали Синај, Света Гора, Никеја, Свети Град Јерусалим, али и Жича, Студеница и Милешева.
Наш ”вечни архиепископ” је уздигао православне Србе на највишу могућу цивилизацијску осматрачницу и мета-историјски видиковац: тамо где, као ”браћа у Христу”, постајемо и ”Христова браћа”, ”мали богови по благодати”, ”деца Божија”.
Том идејом нам је остављено непроцењиво духовно богатство и дат печат свему што смо наследили.
Тако да је наше ”сада” увек део и оног прошлог, баш као и оног будућег, у свевремену постојања у ”обратној”, есхатолошкој перспективи, од краја ка почетку, од есхатона ка свакој од етапа пута људског обожења (као на светим иконама).
На нама је ”само” да непрестано, конкретно и неодустајно, умножавамо дарове. И да се боримо у великом духовном рату (који ми називамо ”непрекинутом Косовском Битком свих српских генерација”), у оном рату ”по Христу”, где се увек победнички – у подвигу – окупљамо ”око истине”, тамо где оно његошевско: ”нека буде борба непрестана!” значи, ништа више, али ни мање, него: ”непрестано се молите!”.
Срби када су верни светосавској идеји се чврсто уједињавају, али не било како, ни само формално, искључиво одбрамбено и једино политички. Никада око увезених идеја и увек привремених људских идола. Никад заробљени у лажи и краткотрајних заводљивости пуких обећања.
Јер се тако не може ући у право јединство са српском браћом и сестрама. Пошто се то не може кроз титоизам, југословенство, ничеански дарвинизам, кроз комунизам, нацизам… баш као ни кроз пост-модерну, транс-хуманизам, идеологизовану ”борбу против климатских промена”, кроз обожавање ”планете Геје”, нити језивом политизацијом такозваних ”људских права”.
И многи међу нама су пали на овом испиту. Ти наши идеолошки, обездуховљени расколници су опасани вртлозима у којима се оглашавају лажне сирене на хридима псеудо-јединства. А утопијско јединство је увек вештачко и механичко, насилно и тоталитарно, увек насупрот истинског, нашег светосавског богочовечанског свејединства.
Двадесети век је био епоха нашег највећег страдања у историји – кроз трагичну издају светосавске српске идеје и кобно одмицање од ње. Доживели смо расрбљавање и обезбожење; масификацију, колективизацију и демонтажу аутентичног српског кода и народа; али и самоубилачко цепање друштвеног, духовног и обичајног јединства. Проживели смо екстреман, себичан и апатридски индивидуализам и стварање токсичне атмосфере непрестаних међусобица, неизлечивог неповерења, свађалачких расправа и тврдоглавог инсистирања искључиво на разликама и неслагањима. Нимало случајно. Јер, чим се заборави на вечност (и спасење) као на највиши смисао, тривијалне ситнице добијају просто колосалне димензије, без неопходне идеје приоритета и ”препознавања духова”.
И зато сада, после свега, требамо да све нама заиста важно ујединимо и објединимо целовитим погледом са светосавских висина: вечношћу, крајем историје, есхатоном, јер ћемо само тако правилно и истинито осветлити све што је било, све што јесте и све што ће икада бити са нама и нашим прецима и потомцима.
А приоритет, када смо већ код њега, је у вечном исходу ствари, не у привременим фазама болести на смрт палог човека и богоборачки настројеног човечанства.
Због тога треба у нашу отаџбинску свест инсталирати аршине који не смеју да буду заробљени, кратковидо, ”у времену”. А многима је, нажалост, садашњост – све. Све што их интересује и заокупља.
Зато је толико важно разумети и најважнији светосавски мото, изникао из нашег аутентичног Предања, оно витешко и чојствено: ”ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ!”, као наш узорни поклич у вечној бици са искушењима и спољашњим и унутрашњим непријатељима (па и са самим собом).
Није то некакав ”анахрони део заувек прошлих времена”, већ и данас живи подсетник нашег правог задатка у животу.
То је безброј пута поновљени и подвизима доказивани однос према животу и свету око нас, оно ”ЉУБИТЕ СРПСТВО, ЉУБИТЕ ПРАВОСЛАВЉЕ!“ на гробници београдског и српског митрополита Михаила Јовановића, можда и најмање запамћеног великана наше светосавске мисли.
А објашњење овог најкраћег објашњења смисла светосавског јединства је у нашем обожењу нествореном светлошћу, у нашој духовној слободи и светитељски обојеној непобедивости. У оном свето-ђакон-авакумском, наизглед парадоксалном: ”СРБ ЈЕ ХРИСТОВ, РАДУЈЕ СЕ СМРТИ”. Дакле, не пркосно: ”не боји се смрти!”, јер није реч о ”смрти” у биолошком смислу речи, већ о тријумфалној капији ”на путу ка вечности”. Зато се радује светосавски Србин, логиком срца и суштине.
Тај исти поклич се чује и у спокојним речима ножем унакаженог Светог Старца Вукашина из Клепаца упућеним његовом избезумљеном џелату…, као и свугде где се осећа и види преображавање, крштење подвигом мучеништва и истрајавања у вери упркос свима и свему. Тамо где се и смрт схвата, првенствено, као прилика за ново духовно крштење. Као сама суштаствена духовност српства, светосавски схваћеног.
Зато нас, у нашој заветној историји, води пламени стуб светосавља који пратимо ходајући кроз пустињу, наше светло у тами.
То је ”со соли” онога што нам се споља гледано дешава, па кад та духовна со изостане све се одједном и неизбежно обљутави. А то нам се десило нашим одрицањем од светосавља кроз аутошовинистичку, југословенску револуцију 1918. године. И траје све до данас.
Зато ће нас спасити и васкрснути из летаргије – ако се духовно пробудимо и истинским светосављем опет ”посолимо” свој поглед на свет.
Тада ће ВИСОКА СРБИЈА опет подићи свој поглед изнад блата, свињаца и кокошињаца свих врста, и одмах повезати и обухватити све нивое и епохе нашег светосавског постојања, утичући не само људском енергијом и не само на свест, већ и на срце и непознате пределе духа.
То нам призива и дубоко симболични чин довршетка и освећења Храма Светог Саве, као очигледна промена курса нашег постојања у над-историји. Као вечносни печат у времену нашег јединства кроз пастирски лик и исцелитељску поуку нашег јединственог ”натчовека” (то је оно, у исихастичком смислу речи: ”ипер-антропос”, изреченом у славу Светог Григорија Паламе).
То је заветна, боготражитељска линија духовне културе у Срба:
Свети Сава – Свети Кнез Лазар – Свети Ђакон Авакум – Филип Вишњић – Његош – Марко Миљанов – митрополит Михаило – Вукашин из Клепаца – Свети Владика Николај – Свети Отац Јустин – владика Данило Крстић – др Жарко Видовић…
Линија живота која се непрестано продужава, храбри нас и јача.
