Поново је у Србији одржано оно што називају парадом поноса. Не знам откуд овај назив овако нечему? Интересује ме чиме се поносе они који су парадирали?
Волео бих када они не би били лицемери и када не би на сваку моју реченицу одговорили питањем или испразним увредама на тему моје заосталости и неотворености према новим стварима и претњама тужбом. С обзиром на то да се данас осећају слободнима, како могу бити слободни људи које чува полиција? Ако тврде да је Србија коначно „успешно одржала параду на којој је по први пут било више учесника него полиције“, зашто онда не смање број полицајаца? Чему одржавање параде недељом када градом треба да шетају сви људи који су једва чекали да се заврши радни део седмице, па да изведу напоље своју децу? Зашто баш недеља ако се зна да на овај дан Срби иду у цркву? Зашто баш строги центар града? Да ли је ико питао грађане Србије желе ли да се њихов новац користи за овакве ствари, јер не верујем да је неко од парадера дао новац из свог џепа за онолику полицију, концерт, разглас, бину, заставе, дневнице за новинаре и остала чуда?
Заиста немам ништа против оних који имају другачије сексуално опредељење, али нисам ни за промоцију овог мањинског сексуалног опредељења, а ове параде све више делују као промоција, а мање као шетња!
Као што они имају права да износе своје ставове, тако сматрам да их имам и ја.
Стога, морам да кажем да ово више не личи на моју Србију. Нисам видео помпезна обележавања јубилеја српских писаца, песника, научника, спортиста и институција. Нисам видео велике академије поводом стогодишњице завршнице Првог светског рата и наше победе, а јасно видим победе онога што поједини људи, којима и ја припадам, сматрају поразом. Медији у овој земљи су много више пажње посветили овој шетњи, него Вуковом сабору! Да ли је нас као нацију и наш језик као један од њених стубова дефинисао Вук или скупина шетача са шареним заставама? Важније нам је шта је изјавио неко ко је ништа, а бави се певањем и подржава параду, него шта је за нас учинио Мокрањац чија је манифестација у Неготину приведена крају скоро па у потпуној медијској тишини. Много нам је важније што је на параду дошао Скот, него што је у нашој земљи боравио Гидеон Грајф.
Мишљења сте да ако су поједини политичари подржали параду, онда морамо и ми. Сматрате да ако су због вас, на силу, опустеле београдске улице да мора да опусти и Србија. Молио бих вас да питате ове политичаре који су дошли да шетају са вама, је ли парада један од оних начина на који ћемо решити највећи проблем наше земље, а то је пад наталитета?
Да ли се заиста осећате добро што сте прошетали по блокираном Београду блокиравши тако хиљаде људи који би данас извели своју децу у шетњу? Зар је важнија парада која је настала пре неколико година од рођендана Бранке Веселиновић која пуни сто година, а који је одложен због ваше шетње? Колико сте ви задужили ову државу, а колико Бранка?
Зашто Србија нема параду трудница? Зашто се хапсе противници параде који су мирно стајали и протестовали? Зашто сви ми који смо против параде морамо бити проглашавани заосталима, претњама, варварима, православним фанатицима, националистима, насилницима, недемократама, кочницама у развоју Србије, глупима и сличним стварима?
Ако ви, као апсолутна мањина, имате право на своју шетњу, зашто онда ни ми остали, као већина, немамо право на своје шетње? Овом парадом сте, по мом мишљењу, више доказали да желите пажњу, него љубав за коју тврдите да се толико борите!
Како ја да објасним свом детету оно што види на телевизији која је окупирана снимцима ваше шетње? Да му објашњавам да су оне слике када једни друге ударате по задњици демократија? Да му причам о томе како девојка у народној ношњи и није баш девојка? Да му објасним да је то што види да се двојица чика љубе нормално? Да му кажем да је дуга из цртаћа које гледа иста она коју ви носите на заставама и да значи оно што ви тврдите да значи?
Нити желим, нити хоћу. Немам права да вам браним да будете хомосексуалци, ни да се волите, али имам право да на своје дете пренесем оно што сматрам за исправно! Имам право да сматрам вашу шетњу поразом своје државе, не због вас него због онога што сте на њој радили! Имам право да о вама мислим шта год желим! Имам право да будем против ваше шетње и ваших захтева које сте изнели! Имам право да тражим да се главни град моје земље не држи под блокадом! Имам право себе да сматрам припадником бољег дела свог народа и његове традиције, а да међу те припаднике не убрајам вас који шетате! Имам право да кажем да ми је мука од ваше параде и да мислим да је она корак уназад и мутни одсјај привидне слободе потлаченог света на Србију! Имам право да кажем шта год желим против вас! Имам право да протестујем због ваше шетње! Имам апсолутно право да се буним против тога што се новац из државног буџета даје на шаку људи који желе сами да шетају Београдом и нарушавају православне и породичне вредности које ми остали желимо да пренесемо на своју децу! Имам право да будем против тога да вам се дозволи усвајање деце коју нисте сами правили! Имам право да будем против ваше шетње и против додатног радног дана за оне све полицајце који мисле као ја, а морали су да дођу да вас чувају и користим то право колико год могу!
Уколико неко од вас оспори ова моја права, као што то иначе чините широкогрудо частећи мене и мени сличне фино упакованим увредама, онда ће тај неко само доказати да није борац за права људи и демократију, као што то обично говори шетајући блокираним Београдом огрнут шалом дугиних боја!
Одувек су ми били несимпатични борци за људска права који себично бранећи нека од својих, угрожавају права већине. А већина ћути плашећи се највеће увреде у савременој Србији – да не испадне националиста и претња демократском напретку!
Милан Ружић
