Свима вам је вероватно познато да у српском народу није било опозиције стварању заједничке државе јужних Словена. Сва српска елита тог доба: интелектуална, политичка, војна, црквена итд, укључујући и цео српски народ, била је за то уједињење. Чувени извештај војводе Живојина Мишића које се врти по интернету (а о коме смо подробно писали) је чист фалсификат његовог ађутанта Милорада Павловића Крпе, а сам војвода је заправо био у Хрватској само на једно поподне и никако није могао да састави такав извештај. Немамо доказ да је војвода Мишић био против уједињења. Штавише, у новонасталој држави одмах је прихватио фунцију Начелника Генералштаба војске и морнарице Краљевине СХС. Нећете уосталом пронаћи ни једног јавног противника уједињења јужних Словена међу Србима (осим једног) и стварању Југославије у периоду 1914-1921.
Сам Никола Пашић и његова влада су усвојили Нишку декларацију већ у јесен 1914, истичући да званични српски ратни циљ који није више српски (уједињење свих Срба), већ југословенски—уједињење јужних Словена тј. Срба, Хрвата и Словенаца у нову државу. Српска влада је Нишком декларацијом све своје војне и цивилне потенцијале ставила „…у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хрватског и Словеначког племена“.
Затим је уследило формирања Југословенског одбора у Паризу 1915. године и усвајање Крфске декларације из 1917. године у чему су учествовали народни посланици и прваци сва три народа, а коју су потписали председник српске владе Никола Пашић, председник Југослевенског одбора Анте Трубић и Црногорски одбор за народно уједињење.
Међутим, у свему овоме постоји један велики изузетак! Његово име је Јаша Томић, рођени Банаћанин из Вршца и један од највећих родољуба и несумњиво најважнијих српских политичара на прелазу из 19. у 20. век. Он је био најзначајнија политичка личност Срба у Банату, Бачкој, Срему и Барањи пред уједињење. Јаша Томић је јасно увиђао опасност од југословенске идеје и отворено је страховао од дискриминације Срба у таквој држави од којих ће се, као и пре Првог светског рата, тражити да се претопе у Хрвате—што се видело на примеру деловања Српске самосталне странке у Аустроугарској (која је била главна политичка странка српског народа у аустроугарском Краљевству Хрватске и Славоније) која је у суштини само радила на јачању своје „хрватске домовине“. Током свог рада у Народној скупштини (која је у новембру 1918. донела одлуку да се Банат, Бачка и Барања прикључе Краљевини Србији), Томић се залагао за директно уједињење тероторије Српске Војводине са Краљевином Србијом, што је било супротно идејама појединих политичара да уједињење Војводине у Краљевину СХС иде преко Загреба и државе Словенаца, Хрвата и Срба за шта се залагао и Светозар Прибићевић и његова Српска самостална странка. Томић је инсистирао да прво Србија и српски народ заокруже своју територију па тек онда да се разговара о евентуалном уједињењу са Словенцима и Хрватима у исту државу. Томић је још у својој књизи „Реч нашој браћи у Србији“ из 1907. замерао Србима у Краљевини Србији што недовољно прате српске и хрватске токове, па долазе у заблуду по многим питањима око евентуалног уједињења. Он је још тада упозоравао на оно што се догађало тих година у Банији да неки Срби заправо постају политички Хрвати.
На нашу жалост, глас великог српског политичког лидера Јаше Томића је био усамљен и у многоме несхваћен! Остаје нама да научимо историјске лекције које нам је оставио велики Јаша Томић и да их никад више не поновимо.
Извор: Историја Срба
