Из славне куће Богдана Зимоњића, из које једнако пуче куршум пушке Невесиња, из славног Грахова, чије име деца му прославе…
Па како славом да се не овенча Петар, кад је једина слава коју је славио, слава Богу живоме.
Његовом телу, не могући да му дух заробе, за време анексије и рата, претили су тамницом. На крају, његове груди уз крст, красише орденови Карађорђа и Орлова белих… Светог Саве…
Храбри ратник у мантији, тиховатељ у погибији, гласник у смрти и одјек живота, био је Петар Зимоњић.
Шта друго српска Херцеговина и уме дати до храброст, ратнике и мантију Светога Василија…
Шта више и може?
Створила се нова држава после жртава и ратова, и стаде тада, захумско-херцеговачки епископ, убрзо за Митрополита дабробосанског.
У Пљевља оде, из Пљеваља се врати, јер вели:
„Ја сам на челу пастве своје. Са њом делићу и лоше, како сам добро делио.“
У Сарајеву га дочекује предворје смрти. И мучења.
1941. католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, зове Митрополита, и саопштава наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност. Митрополит му је на то одговорио:
„Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен!“
Мучен је данима.
Обријан по утамничењу. Огољен од мантије по протоколу. Убијен јер је тако небитна та ћирилица и тај крст и то што јесте.
И све је тако…
Tako nebitbo odjenom postalo…
Па се Србине, размисли, шта је за тебе ћирилица.
За Србе је она идентитет.
Као што је исто, ако не и више, за оне који га убише.
Слава Светом Петру Дабробосанском.
Мученику јасеновачком.