Прошло је тачно 20 година од када су албански терористи убили 14 Срба док су покушавали да на својим њивама пожању жито. Ово се сматра једним од највецћих злочина које су припадници ОВК починили од доласка Кфора на Косово и Метохију, а за ово злодело још нико није кажњен.
Шта се дешавало тог јула 1999. године прича Момирка Чанковић, мештанка овог села, која и данас живи у Старом Грацком. Тада је имала 29 година и живо се сећа свега што се дешавало тог дана.
„Било је време жетве и пошто смо данима од британског Кфора тражили пратњу да уђемо на њиве и да обавимо посао, а нисмо је добијали, решили смо да се сами организујемо. У то време су се већ смењивали озбиљни инциденти, бомбе и напади од стране Албанаца. Било је врло напето. Ипак, с обзиром да смо у селу имали два комбајна, пала је одлука да се крене у поље, али је договор био да се не ради после шест увече. Људи су се поделили у две групе, једна је чувала стражу, а друга је радила. У неко доба, још је био дан, комбајни су враћени у село и мислили смо да је све готово и да је опасност прошла“, присећа се Момирка.
Оно што је након тога уследило, она неће никада заборавити.
„Испоставило се да се нису сви вратили у село. Мештани Драган Одаловић и Стеван Лалић пошли су да виде шта се дешава. На пољу су затекли трактор који је радио и на коме су била упаљена светла, а поред возила лежао је убијени Слободан Јанићијевић. Када су видели да је мртав, нису ишли даље, јер је већ пао мрак. Покушали су да добију централу Кфора у Липљану. Међутим, на централи је радио Албанац и упорно је спуштао слушалицу. Стеван је сео у ауто и отишао у Липљан. Обратио се првој патроли британског Кфора и рекао шта се десило. Патрола је дошла на наша поља и остала у шоку“, прича наша саговорница.
Ни сами припадници Кфора нису очекивали, верује Момирка, да ће видети овакве сцене.
„У селу, у први мах, нисмо знали да су сви мртви. Британски припадници Кфора су чланове породица чија су тела нађена на њиви одмах одвели у Дом културе. Читав Кфор је тада био у паници, јер нису знали шта их је снашло. Породице су последње сазнале шта се десило и то тек када је Мајк Џексон, командант Кфора, дошао у село, а то је било око пола два ноћу. Ти јауци и лелеци били су стравични… Настао је општи хаос… Било је језиво, мештани су се потукли са британским припадницима Кфора… “, присећа се она.
Данас је, каже, била на парастосу својим суграђанима и пријатељима и каже да је осећај исти као пре две деценије.
„Све је и даље као да се јуче десило. Толико су свежа и жива та сећања да не могу да вам опишем. Страшна је неправда учињена, нико није одговарао. Не верујем да Британци не знају ко је крив. Зашто се о томе ћути? Изгледа да истина само зато што су Срби у питању никога не занима. Страшно је гледати малу Зорану Живић, која је тада имала три месеца када јој је отац убијен, како је израсла у девојку од 20 година не знајући шта је очинска љубав… Велики је терет на нама остао и велика жалост. Платили смо скупо цену свог останка на Косову и Метохији и још је скупо плаћамо“, закључује наша саговорница дрхтавим гласом.
Истрагу су одмах након злочина спровеле јединице британског Кфора, да би предмет потом био предат Унмику. Годинама се спекулисало да га Унмик никад није процесуирао, упркос детаљној истрази британских војника.
Случај није решен, иако је један од осумњичених Музљам Битићи, из села Велики Алас код Липљана, ухапшен још 2007. године. Он је после два месеца, услед недостатка доказа, пуштен из притвора.
У мају 2017. године Специјално тужилаштво Косова је због „недостатка доказа“ обуставило истрагу против седморице осумњичених.
У нападу у месту Старо Грацко убијена су четири члана породице Јанићијевић — Слободан, Миле, Момир и најмлађи Новица, који је имао 17 година, затим Андрија Одаловић, браћа Јовица и Раде Живић, Станимир и Бошко Ђекић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић, Миодраг Тепшић и Милован Јовановић.
Гробље у овом месту, где су сахрањени страдали жетеоци — више пута је скрнављено и минирано.
Злочин се десио само неколико дана по доласку Унмика и Кфора на Косово, односно четири дана пошто је потписан Кумановски споразум, којим је заустављено НАТО бомбардовање тадашње Југославије. Кривци, иако су већ тада били познати, а што је још важније били су доступни надлежним Унмиковим органима, нису процесуирани, јер је тадашњи шеф Унмика Бернард Кушнер установио принцип такозване „разумљиве освете“.
Он је тиме аболирао починиоце овог злочина од даљег гоњења, јер су Албанци, према његовим речима, „преживели страдања, а ране су им још свеже“.
