Идемо на Нови Зеланд по титулу светског првака. Ово је у мају 2015. године, сат времена пре уласка у авион, рекао селектор омладинске репрезентације Србије Вељко Пауновић. И погодио је.
„Ако будем селектор Србије, одвешћу репрезентацију на Мундијал у Катар. Сто посто!“ Ово је, почетком ове године изговорио Драган Стојковић, док још званично није постао селектор „орлова“. И погодио је! Исто онако прецизно, као што је Александар Митровић погодио Португалце тамо где их највише боли, усред Лисабона.
С тим што је Пикси од првог минута квалификација знао оно што скоро нико у Србији није знао до последњег минута тих истих квалификација. Да ћемо имати „нула пораза“. Некадашњи фудбалски ас, данас успешни тренер је од првог сата свог радног стажа у Фудбалском савезу Србије личио на човека који је извукао све најбоље из менталитета народа којем припадамо.
Сав таленат, начин да се мотивише војска професионалних фудбалера и онај типично српски осећај за инат којим се, наизглед, јачем од себе показују зуби и нешто више од зуба.
Србија се трећи пут под овим именом пласирала на Светско првенство. У Африку нас је 2010. године одвео сада покојни Радомир Антић, у Русију 2018. Славољуб Муслин, а у Катар следећег новембра нас води Драган Стојковић. Човек победник. Дете среће. Нишлија са харизмом. Ауторитет без преседана. Зовите га како хоћете.
Тај је у каријери прошао све. Од лоптања по блату у родној Паси Пољани, преко звања фудбалског цара у Јапану, председничких фотеља у Звезди и ФСС, па све до тренутка када је домаће фудбалске звезде дозвао памети, спустио их на земљу и објаснио им шта је потребно за велико дело. Осим талента у ногама, продрмао им је и кликере у глави.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
