Село Брђани је једно од ретких на територији милановачке општине у коме и дан данас постоје ковач, шнајдер, столар, дуборезац, песник…. Један од таквих је и 85-годишњи Томислав Савић захваљујући коме је опстао и воденичарски занат
„Моји су се бавили млинарством преко 150 година. Прадеда је започео, па деда, па мој отац. Ја сам последњи који је то наставио. Сада сам пензионер и ово ми дође као одмор за душу и присећање на нека лепша времена. Помало мељем овде, пре свега из љубави, а не да бих зарадио нешто”, прича Томислав Савић. Воденичарски точак на реци Дичини покренуо је још Томислављев прадеда пре нешто више од 150 година, а потом су то наставили деда, па затим отац. Томислав је четврта генерација из породице Савић која је наставила да одржава у погону брђански млин.
„Био ми је још отац жив када сам са њим долазио овде у млин. Помагао сам њему и уз њега научио како се обавља овај посао. Био сам доста мали, готово да се ни не сећам тачно када сам први пут сам самлео неко жито. Касније, када сам се оженио и добио сина, исто сам као што је мој отац мене, почео доводити њега и као свој успех сматрам то што сам успео да пренесем на њега своје знање и љубав према овом послу”, наставио је дека Томислав. Како памти, некада је млин био један од центара окупљања мештана. Просто се у редовима чекало да се преда жито за млевење, а данас је то далеко мање, али ипак се окреће. И што је још битније, све су прилике да ће се окретати још дуго, с обзиром на то да и деда Томин син има жељу да одржи млин у функцији.
„Млело се много раније. Дан и ноћ је радила воденица. Народ је у редовима чекао по 24 часа да дође на ред да самеље своје жито. И нико није одлазио кући, већ би сачекао да прође његова тура, да се заврши мељава, па тек онда. Било је то много лепо време, много лепих прича, дружења памте зидови ове воденице. Убеђен сам да ће мој син када он оде у пензију наставити овај занат и да ће још доста година и још пуно кукуруза проћи кроз овај млин”, прича деда Тома. Гледајући ведар дух и вољу Томислава надамо се да ће се воденичарски точак на реци Дичини још дуго окретати и да ће самлети још доста жита, ако ни због чега другог, онда просто да се не заборави лепота тог звука и укус проје направљене од баш тог брашна.