Одлазак америчког амбасадора Кајла Скота, бар је такав мој утисак, прошао би готово потпуно незапажено да званичник Стејт департмента није покушао, опет, да Србима укаже како то што смо доживели 1999. године заправо нисмо доживели. И преживели. Вели, наиме, Скот (или Скат, како је пробао да директивом о изговору свог презимена наметне медијима и јавности, вероватно оног тренутка када је сазнао шта оно значи у Србији) да би агресију НАТО пакта на Југославију, односно на Србију, требало да посматрамо у ширем контексту и да не дозволимо да нам прошлост одређује будућност. Саветује, дакако добронамерно, амерички амбасадор да олако пређемо преко изгубљених људских живота, немерљиве материјалне штете и огромне несреће која нас је тада задесила, и да пригрлимо Америку.
Покушао је Скот да нам отвори очи и помогне да доживимо просветљење и провиђење – малтене катарзу – како бисмо увидели да су они који су нас затрпали бомбама с осиромашеним уранијумом заправо наши пријатељи и савезници!?! За све америчке званичнике, осим можда за актуелног председника САД Доналда Трампа који јесте својевремено рекао да је агресија западне војне алијансе управо то – агресија, остајем глув. И слеп. Јер, и тако глув и слеп, нисам – глуп!
Можда нисам видео како је Скот небројено пута подржао лажну државу Косово, створену на несрећи једног народа, крвавим ратом и прљавим новцем стеченим од трговине људима, органима, дрогом, оружјем и још којечему… Правићу се и да немам појма о томе да је Скот уносио у основне школе карте на којима је приказивао јужну српску покрајину као независну државу. Затворићу очи и пред чињеницом да је моју колегиницу Милицу Дакић назвао олошем, па самим тим тако означио и све нас који радимо у Информеру. Дакле, могу да се правим и глув и слеп. Али, нећу! И не могу.
Наравно, покушао је Скот на заласку свог мандата да нас импресионира својим утисцима о Србији, не би ли од нас направио лоботомиране амерољупце. Причао о томе како се лепо провео у нашој земљи, како смо велики народ, како нас чека светла будућност, како нас Американци заправо воле и поштују, како он воли ракију и шта не све… Одлично. Драго ми је због тога. Тако се и понаша часна држава. Опростити можда можемо, али заборавити – никада!
И да закључим. Оде Скот. Добро је. Један мање. А овај се случајно баш тако и зове.
Милан Добромировић
